Mislite li da valja otići zato što valjate? Ili mislite da ćete više valjati ako odete? Hoćete reći da ’otići’ bezuslovno stoji naspram ’biti’, a da bi ’ostati’ valjalo poistovetiti sa ’ne biti’? Valja to ispitati.
„Otiš’o je svak ko valja“ – pevaju mnogi koji govore našim južnoslovenskim jezicima/jezikom zajedno sa svestranim umetnikom britkog uma Rambom Amadeusom od ’96. godine, kada se ovaj glomazni komad savremene poezije pojavio na albumu Titanik.
Mladom čoveku u našoj zemlji nametne se katkad prilika da ode iz svoje Stradije u tamo neke Paralije snažnije i moćnije kako bi se usavršavao, osvajao nove horizonte, realizovao snove i zacrtane ciljeve. S druge strane, mlad čovek iz Stradije neretko hrli, pomno prati, juri, grabi svaku iskrslu šansu koja bi mu omogućila da korakne izvan granica domovine svoje mile ne bi li živeo u nekim lepšim prilikama gde će više poštovati njega i njegova zalaganja, ne bi li radio ono što želi nakon svršenog školovanja. Individualni su ciljevi. Ti poznaješ svoj, a on svoj, ona svoj… No, dilema je zajednička koja sve vezuje – Da li da odem, da li će mi tamo biti bolje? Poneki se još zapitaju – A šta ako i nije baš tako kao što izgleda, kao što ja zamišljam…? Koliko će mi biti teško da se naviknem na novo podneblje, novo sve?
Sva takva preispitivanja prirodno pokreće strah od nepoznatog, uzdržavanje i zastajkivanje pred svakidašnjom igrom neizvesnosti i slučaja, nemoć pred uobičajenim promenama ljudske svesti koje će neminovno uslediti – jer čovek je u stalnom menjanju, formiranju i nastajanju.
Ako imate inspiraciju, stimulaciju i motivaciju poput Đorđa koji je studirao španski jezik i želi da primenjuje naučeno i razvija svoje lingvističke i sociokulturalne kompetencije na španskom govornom području, da se usavršava u oblastima koje ga pokreću na akciju, onda zaboravite na hezitacije i neodlučnosti, ščepajte tu priliku sa svih strana da vam ne pobegne i napred za svojim snovima!
Život je slatka borba po bajkovitim predelima. Horizont očekivanja je vrlo važan. Krećete na put izgrađen sav od vaših želja. Verovatno su vam već pred očima med i mleko koji tamo teku i strepeći priželjkujete da vam kašike u taj med upadaju, ali putevi su retko jednolični – da nikad ne bismo rekli nikad, i retko lojem podmazani… Ali ne posustajte, ne bi ni bilo zanimljivo, niti uzbudljivo da je sve glatko i savršeno; naime, dobro bi bilo umeti uživati u savršenim nesavršenostima! Kao što rekosmo, živeti podrazumeva boriti se, ma šta nas tamo očekivalo, glavno je da se potrudimo da dobijemo ono što volimo.
Možda ste vi Nađa koja ne bi da, kao asistentkinja na elektrotehničkom fakultetu, ima ista primanja kao njen otac – vozač, a trgovac po profesiji, koja čezne za materijalnim spokojom i danom kada će njen trud biti adekvatno nagrađen. Idite, Nađa, zašto da ne, zaplovite okeanom svojih želja, probajte pronaći sebe, na sebi neprestano radite, pa nam se za život spremniji i vratite. Iskustveno bićete sigurno bogatiji, ali i odlučniji da podnosite nesavršenosti naših prostora, jer ćete, o videti, da ih svuda ima.
Viktor Igo nam poručuje da snovi stvaraju budućnost, a Žan Pol Sartr da nismo ni svesni koliko možemo. Izvolite videti šta nam savetuje Meša Selimović kroz delo koje sija u trezoru svetske književnosti:
„Čovjek nije drvo, i vezanost je njegova nesreća, oduzima mu hrabrost, umanjuje sigurnost. Vežući se za jedno mjesto, čovjek prihvata sve uslove, čak i nepovoljne, i sam sebe plaši neizvjesnošću koja ga čeka. Promjena mu liči na napuštanje, na gubitak uloženog, neko drugi će zaposjesti njegov osvojeni prostor i on će počinjati iznova. Ukopavanje je pravi početak starenja, jer je čovjek mlad sve dok se ne boji da započinje. Ostajući, čovjek trpi ili napada. Odlazeći, čuva slobodu, spreman je da promijeni mjesto i nametnute uslove.“
Treba, dakle, čovek, mladi čovek da pusti putovanju da ga cedi i oblikuje, promeni da ga kuša i gradi kao samostalnu individuu, ali ne treba nikako nužno izjednačavati ’biti’ sa ’otići’, a ’ne biti’ sa ’ostati’.
Preispitajte svoje pokretače i upravljajte se prema njima, ali ne zaboravite nikako da valja ceniti sve što se svojim, našim može nazvati – i naše jezike, i naše prostore, i naš šarm i humor, i našu radost življenja, i naše umetnike improvizacije poput ovog velikog kog smo citirali na početku, pa to se samo uživo može doživeti!
Da li to preporučujemo svakom ko ode da nam se obavezno i vrati?
Nećemo vas uskratiti odgovora, do skorog viđenja!
