Ovo je trenutak kog sam se najviše plašila u svojoj novinarskoj karijeri. Dan kada će beli papir zuriti u mene sa plavim marginama i, zlokobno se smešeći, poručivati mi „a sad više nemaš šta da kažeš, je li?“
Ništa bitno se nije dogodilo od kada sam poslednji put sela da pišem. Moja najbolja drugarica se posvađala sa dečkom. Pomirili su se, naravno. Posle dva sata. Ja sam kao nevina žrtva presedela pola sata na telefonu pokušavajući da je smirim. Jedna lepa vest je da je moja seka-keka došla za vikend meni u posetu. Bazale smo po gradu, bile na koncertu, super se provodile. Najlepše u celoj priči je, svakako, to što smo provele par dana zajedno. O, i to što je donela mamine čuvene kolače.
I, eto, to je sve što se desilo. Mislim, bitno. Jer usput sam saznala da se neka moja izvesna rođaka udala, za koju prvi put čujem. Da jedna komšinica možda malo švrlja sa drugim komšijom. Takođe sam saznala i ko se sviđa koleginici sa fakulteta. I još par stvari neprikladnih za kolumnu.
I ISKRENO ME NE ZANIMA. Zašto ljudi oko mene to jednostavno ne mogu da utuve u glavu? Ne zanima me ko s kim švrlja, ko se udao (što je uvek propraćeno pogledom „a kad ćeš ti??“), ko se s kim spetljao, a ko s kim raskantao. Isto kao što tebe NE zanima s kim sam u vezi, A KAD ĆU DA SE UDAM, a koliko još ispita imam do kraja fakulteta, a šta ću posle sa svojim životom, a gde ću na master i zašto sam upisala to što sam upisala! Prekini da guraš svoj nos tamo gde mu nije mesto!
„Ne zanima me!“ Tri reči, osam slova. Iskreno, koliko ih je teško izgovoriti? I koliko često čujete ljude da ih izgovaraju? Koliko često čujete ljude da se bave nečim smislenim? Da vode dubokoumne razgovore u kasne noćne sate uz čašu piva? Ili pet. Sigurno znate bar jednu takvu osobu. Odlično, sad je zgrabite i odvedite na pivo. Razgovarajte o bitnim temama. Ne morate da se slažete, ali vodite smislen razgovor. Doživite nešto transcedentalno i oslobađajuće. Testirajte svoje ideje. Produbite svoja znanja!
Znanje o tuđim životima ništa vam neće značiti. I čemu ta konstantna potreba da znamo šta se dešava u životu drugih ljudi? Daleko od toga da ponekad i ja ne tračarim uz kaficu sa drugaricama, ali ne izvirujem na prozor kad god neko prođe ulicom. I postoje osobe u čijim životima volim da znam šta se dešava, ali to su meni drage osobe i želim da budem prisutna. Ne želim da gledam rijaliti šou nečijeg tuđeg života. (Mislim da su nam i ovi koji se emituju na televiziji previše.)
Hoću da slušam o ljudima koji mogu pozitivno da utiču na mene. Da čujem pozitivne primere u kojima mogu da se pronađem i koji meni mogu da pomognu. Da čitam o ljudima koji me inspirišu. Da čitam ljude koji me inspirišu. Kao što je dečko koji je za maturski rad napravio robota. Kao što je Pirandelo. On se bavi potragom čoveka za samim sobom, za sopstvenim identitetom. Ja želim da na taj način inspirišem ljude. Da pišem i pomognem im. Da kažem i iza sebe ostavim nešto što je od značaja za sve nas. Da one koji se nigde ne uklapaju zagrlim rečima i kažem im: „Niste sami.“ Ali za sad ne uspevam.
Jednom je jedan daleko pametniji čovek od mene rekao: „Hrabrost je ono što je potrebno da ustaneš i govoriš. Hrabrost je ono što je potrebno i da sedneš i slušaš.“ Tako da sam ja odlučila da, pošto nemam šta pametno da kažem, sednem i ćutim. Da slušam šta pametniji ljudi od mene imaju da kažu. Ali, prvo da pojedem one kolače.
