U vreme kada sam se skoro svake prethodne godine iznad svoje kuće, u šumovitoj Zvezdari, sa velikim društvom veselio i dimio pored, svuda raspaljenih, roštilja, poslepodne ovogodišnjeg prvog maja provodim u prepunom ali ipak, za naše uslove, vrlo komfornom autobusu koji putuje ka srcu Srbije.
Idem za Čačak!
Mnogi bi, a neki su i rekli: “ ‘Alo, čoveče, ti si iz Beograda, šta ćeš u Čačku za 1. maj? Em nisi otud, em tamo nema ništa.“ Hm… Grdno bi se (a i verujte – SU se) prevarili.
Putujem ja tako sat vremena duže nego što bi trebalo (obično se do Čačka klackate dva i po do tri sata), ali sam sam kasno krenuo, a ipak je već uveliko veliki praznik (ne)rada, 1. maj. Malo posle 16h, ulazim u grad na obodu Šumadije, okružen planinama Vujan na severu, Jelicom na jugu i „Srpskom Svetom gorom“ koju nam daju prelepa „dva brata“ Ovčar i Kablar na zapadu.
Miran grad koji leži na jednoj od najlepših i najdužih reka Srbije, Zapadnoj Moravi, ne tako lepe arhitekture, u početku mi odaje utisak kao da se u njemu ništa nije promenilo još od ’99, kada je bombardovana velelepna i moćna „Sloboda“ koja je „držala“ grad na nogama. Pa, pravo da vam kažem, i nije! Osim nekoliko „sitnih“ detalja…
Na nekoliko lokacija u gradu, postavljene su skele i oko njih se konstantno vrzmaju mladi ljudi, prljave odeće i kombinezona, držeći sprejeve u rukama, i nekolicina njih ima maske na svojim licima.
Ono što u tom, prvom momentu, mogu da vidim su naznake crteža, određene skice i neke, kao, škrabotine, uglavnom po zidvoima škola i Agronomskog fakulteta.
Kao i vi sada, i ja sam se tada zapitao: „Zašto li ovi ovo ovako organizovano crtaju? … I živo me zanima, kako li će da ispadne“. Ostaviću vas malo da maštate i sami nacrtate po koji grafit i mural u glavama… Nemojte „varati“ i ići na kraj teksta, doćićemo lagano i do konačne lepote street art umetnika koji su posetili Čačak ovog proleća, zarad njegovog ulepšavanja.
Kao što vi sada (nadam se) idete lagano kroz tekst i čekate super kul slike, tako sam i ja nekih dva-tri sata čekao svog domaćina jer je on bio zauzet odvođenjem i dovođenjem crtača, prevoženjem sprejeva sa jednog na drugo mesto, organizovanjem postavljanja bine (hm… kakva bina sad?!), čišćenjem, deljenjem posla volonterima, plaćanjem taksija i ko zna čime još.
Nema veze, dolazi Strahinja, u narodu poznatiji kao Bane, sav zadihan sa vidno zamišljenim pogledom i telefonom u rukama i brzinski mi govori: „Gde si dosad? Aj’ ovamo, uzmi tu kutiju i idemo da ubacimo ove sprejeve u školu, pa posle palimo na ručak u restoran Mladost.“
Šta ću, poslušam čoveka i odmah se do’vatim posla. Mislim, ipak će i na ručak da me vodi, mogu i ja kutiju da prebacim. Daj i dve! 😀
Od tog momenta do početka kasnog popodnevnog ručka, prošlo je dobrih 45 minuta, a Strahinji je telefon zvonio pa, brat bratu, 20 puta.
„Kori je ostao sa devojkom da završi jedan deo, pa posle dolazi. Aj’ ti idi po Špance i dovedi ih u Mladost…“ Tuu, tuu, tuu…
„Eee, da, idi ti po ozvučenje, čekate i Medo tamo, pa se nalazimo za sat i po da vidimo kako ćemo to da postavimo. Povedi i bar još četvoricu, ali jakih, da mogu da nam pomognu sa nošenjem.“ Tuu, tuu, tuu…
„Zovi Anđelku za plaćanje taksija Bugarima. Dao sam njoj pare, pa će im ona refundirati, samo nek’ joj pokažu račune...“ … Ovo su samo neki skraćeni razgovori koje je gos’n Babić odradio u 45 minuta rada i puta do ručka/večere, na kojoj se nalazilo preko 30 mladih umetnika iz Srbije, Bugarske i Španije.
Uz teleću čorbu, roštilj i naravno, Šopsku, Strahinja mi kaže: „Brate, mrtav sam sad. Aj’ da završimo večeru, pa ti pričam sve posle kad stignemo kući šta ćemo i kako ćemo sutra i prekosutra“. Dok mu klimam glavom da ga razumem u potpunosti, gledam ona prljava lica momaka i devojaka koji imaju možda između 20 i 30 godina, i razmišljam: „Šta li će ovi da nacrtaju, i da li će zaista ulepšati ovaj, iskreno, sivi i tužni grad?“
Znate kako?
Mene su apsolutno oduševili i ostavili bez reči, sa osećajem jeze na rukama i onim čudnim kovitlanjem u stomaku koji vas dovodi tik pred plač, sa nagomilanim suzama u očima, koje marljivo i oprezno krijete!
Kako biste me u potpunosti shvatili šta se to dešavalo u Čačku proteklog vikenda, ja vam ovog puta dajem samo delić onoga kako će to izgledati na kraju (tj. kako izgleda DANAS), a vi nas čitajte i sutra, i narednih dana, kako biste mogli da u potpunosti doživitie kako novo ruho i lepotu šumadijskog grada podno Ovčara i Kablara, tako i onaj pravi duh mladalačkog proaktivizma koji može čuda da učini.
Strahinja i ja odosmo lagano kući na razgovor uz jedno ‘ladno Zaječarsko, a onda sutra u nove šarene opise prelepog nekada Stefan Nemanjinog Gradca, a danas mladalački urbanog Čačka… I ne samo to, već i opširan intervju sa organizatorima, arhitektom skejt parka i Danilom, pobednikom skejt takmičenja. Da, da… svega je bilo.
Čitamo se. 😉
