Mladi naučnik Nikola Cvejiniz Žablja nije uvek imao podršku okoline za svoj rad. Mnogi su ga čak i odvraćali. Ali, njegova upornost je pobedila i mnogo puta bila nagrađivana!
Vredno radi na svakom izumu i nagrada nikad ne izostaje
Ponosna je svaka zemlja koja ima mlade ljude poput mladog naučnika Nikole Cvejina. Ovaj nadareni mladić, inače student menadžmenta u informatici, od svoje rane mladosti bio je zainteresovan za šrafciger i ostale alatke kojima je rasklapao tuđe i stvarao sopstvene izume. Nije bilo teško naslutiti u kom pravcu će ga život povesti. Zahvaljujući svom vrednom radu, trudu, ali i interesovanjima, Nikola danas ima nekoliko patenata od kojih je čak šest zaštićeno, a gotovo da nema takmičenja sa kog nije poneo zlatnu medalju ili barem pohvalnicu, iako mu to, kako kaže, ništa posebno ne znači. Uprkos ponudama, Nikola želi da ostane u svojoj zemlji i da se tu usavršava. U razgovoru za Portal Mladi, Nikola je pričao je o svojim izumima, radu i planovima za budućnost.
Kada si počeo da se interesuješ za ovu vrstu nauke?
Oduvek sam se interesovao. Kao osnovcu, apetiti za znanjem su mi bili ogromni, ali ne za onim koje stičemo u školama, već za onim praktičnim. Imao sam sreću što me roditelji nisu kočili i što su mi davali podršku da istražujem. Otkako znam za sebe, ja sam rasklapao nove stvari i pravio nove, jer mi postojeće nikada nisu bile dovoljno dobre. Nemam neku konkretnu oblast za koju sam se opredelio. Volim elektroniku, mehatroniku, biologiju, hemiju, istoriju, informatiku. Sve mi je to zabavno i zanimljivo.
Imaš dvadesetdve godine i šest zaštićenih patenata. To je prilično impresivno za tvoje godine. Koji su to patenti?
Patenata ima više, ali ovih šest je zazaštićeno. To su: daljinski za kontrolisanje robota za prskanje otrovnih hemikalija, robot za čišćenje ulica, električni uređaj za duborez i obradu materijala, mašina za pranje voća i povrća, BipBot robot namenjen deci koji ima mogućnost programiranja pomoću zvuka i poslednji izum je električno dleto, koji ide zajedno sa električnim uređajem za duborez.
Da li je postojala potreba za ovim izumima ili ti je jednostavno “sinula” ideja?
Svi ti izumi su nastali iz moje potrebe za njima. Kada imam problem, treba mi rešenje za to. Prvo proverim da li ima nešto tako da se kupi i da li mi je dostupno. Ako ne postoji ili mi iz nekog razloga nije dostupno, onda kreće proces razmišljanja: šta bi sve to trebalo da ima, kako bi to trebalo da radi… Kada to meni odradi posao, ispravim greške ako ih je bilo i razmišljam kako da unapredim tu mašinu. Gledam kakve su tuđe potrebe i da li mašina to može da zadovolji. Uz nekoliko manjih i većih prepravki, to se uradi i na kraju ispadne jedinstveno i postane patent.
Pored vremena, šta je sve potrebno da bi ideja prerasla u delo?
Da bi predmet bio gotov, potrebno je od 7 do 30 dana, ali zbog dizajna i nekih drugih stvari potrebno je malo više vremena. Zbog toga će poslednja verzija robota biti gotova tek 2017. godine. Pored vremena, potrebna je i motivacija. Neke stvari nisu rešene zato što problem nije bitan. To vam je kao sa brisačima za kola. Takvi su već 50 godina. Da li mogu da budu bolji – sigurno. Da li je potrebno – pa i ne baš. Tako je i sa mnom. Ako je problem bitan, onda ga rešavam. Potreban je i materijal. A ponekad i ugašen mobilni telefon…
U svojoj kolekciji imaš preko 50 medalja. Šta za tebe to predstavlja?
Problem! Moram stalno da brišem prašinu sa njih. Diplome i medalje su dobre na početku, imate vetar u leđa, motivišu vas. Danas znam da ću dobiti nagradu i nema tog uzbuđenja. Ali, postoje i nagrade koje mi puno znače, a one nisu od metala i od papira. To su mladi ljudi koji me pitaju za pomoć i kojima pomognem. Kada oni posle urade nešto veliko i kažu mi „hvala“, to je za mene dovoljna nagrada, jer sam uspeo nekome da pomognem.
U više navrata si spominjao da nije bilo podrške za tvoje ideje. Od koga si dobio najviše podrške?
Najviše sam podrške dobio od svojih roditelja i braće. Trebalo me je trpeti i tada, a i sada. (smeh) Veliku zahvalnost dugujem i Dušanu Ristiću, zahvaljujući kom sam upisao privatnu srednju informatičku školu. Trenutno sam profesor u istoj. Tu je i Fakultet za menadžment koji završavam. Oni su mi dali stipendiju i naučili me stvarima za koje sam mislio da ih nije moguće naučiti, a to je kako tržište živi i diše. Od ostalih mi je bilo dovoljno samo da mi se sklone sa puta. Neki ni to nisu ispoštovali. Govorili su mi da se manem svega, jer jedna osoba ništa neće promeniti. A pogledajte sad: javljaju mi se ljudi inspirisani time što radim, pa kreću i oni da rade. Što se podrške države tiče, imate pravo jednom da pogađate. Pomoćiću malo – suprotno od podrške.
Ponuda za odlazak u inostranstvo je bilo, ali Nikola nije bio previše zainteresovan
Kako si došao na ideju da osnuješ Udruženje tehničkih nauka i čime se sve bavite?
Kada sam napunio 18 godina, došao sam na ideju da otvorim mesto gde će svako moći da dođe i nauči nešto. Zato je Udruženje tu, trudim se da im objasnim da mašta nije loša i pokazujem im način kako da dođu do rešenja, a ne da dobiju gotovo rešenje. Želim da u njima probudim kreativnost, a dalje oni mogu sami da se snađu. Teško je reći čime se sve bavimo. Prvo smo se bavili informatikom, pa programiranjem, pravljenjem igrica… Posle smo dodali mehaniku, robotiku i mnogo toga. Bitno je da napomenem da se udruženje uskoro menja. Nećemo biti uskoro vezani za mehaniku. Biće to mesto za novinare, ljubitelje automobila, mode… Hoću da stvorim mesto gde će se upoznavati više različitih ljudi, gde će da komuniciraju, sprovode svoje ideje u delo i definitivno se dobro zabaviti.
Da li među svim tim ljudima prepoznaješ nekog svog naslednika?
Sigurno. Svako ko ima volju da istražuje, ko hoće da zna više i nije zadovoljan trenutnim stvarima, može biti naslednik, ali ne moj, već svakog ko je svojim trudom i radom nešto postigao.
Da li si razmišljao o odlasku u inostranstvo i da radiš za neku inostranu firmu?
Bilo je ponuda, ali one su mi bile glupe. Ponuda za investiranje u patente je bilo, ali nisam bio toliko ambiciozan da mi patenti idu van na taj način. Predaleko sam dogurao ovde, da bih išao negde drugde. Svi su mi govorili da idem, kao da tamo teku med i mleko. Nije lako, ali ovde imam svoje i ova zemlja mi je lepa. Naravno da je lepo putovati po drugim zemljama, ali hajde da prvo upoznamo našu kuću, pa tek onda da kukamo. Izvucite glavu iz oblaka i pogledajte lepotu oko sebe.
Šta bi poručio onima koji žele da krenu tvojim stopama?
Ljudi treba da budu svesni da svaki cilj može da se postigne, samo je pitanje čega moraš da se odrekneš, koji deo sebe moraš da daš da bi ostvario svoj cilj. Izvagaj pažljivo, život je kao prodavnica. Možeš sve da uzmeš, ali moraš to i platiti. Ostvarenje cilja dolazi preko noći tek kada platiš dovoljno, dobićeš svoj proizvod. Ali to nije kraj, to je tek početak novog cilja. Krajnji cilj mi je da imam svoju kuću na selu, jer volim mir. Verujem da ću uspeti, jer stalno radim i ulažem u sebe, mada novac nikada nije toliko bitan, koliko zadati cilj i zabava.
