Viši istoričar umetnosti u Nacionalnoj galeriji portreta, Dejvid Vard, govori o novim memoarima rokenrol legende.
Peti Smit, legenda rokenrola i pisac, igra igru reči, naročito kada ne može da spava. Ona izabere neko slovo alfabeta i pokušava da se seti što više reči koje počinju na to slovo, izgovarajući reči bez pauze.
Ponekad joj početno slovo samo padne na pamet. Nekada pronalazi slova tako što prstom poput navigatora pronalazi tipku na svom MacBook-u. Pa se tako nižu reči na slovo V: Venera, Verdi, Violeta, Vanesa, zlikovac (villain), vektor, hrabrost (valor), vitamin, trag (vestige), vrtlog, svod (vault), vinova loza, virus… U svom novom memoaru „M voz“ nudi brojne reči na slovo M koje lagano klize sa njenih usana: madrigal, menuet, čudovište (monster), gospodar (master), maestro, haos (mayhem), milost, majka, beli slez (marshmallow)…misao.
Slovo M nagoveštava teme memoara – ona voli „Majstora i Margaritu” Mihaila Bulgakova; traži milost, majka je za nju veoma važna…
Međutim, pogrešili bismo kada bismo pokušali da svedemo njen rad samo na jedno tumačenje kako bismo shvatili memoare. Previše bismo skratili njeno dugačko putovanje ako bismo sveli „M voz“ recimo samo na reč „misao“. Umesto toga, treba da kao kada igramo „školicu“ pratimo njene reči (Smitova koristi dečju igru kao analogiju za njenu igru reči) koje nas vode sa mesta na mesto i iz jednog vremena u drugo.
Pravi M voz u metrou u Njujorku je varka: kreće se uskom malom rutom, uključujući donji Menhetn (još jedno M!), Bruklin i Kvins koji baš i nemaju veze sa životom Peti Smit. Osim što metro ima mnogo stanica kao i „M voz“. Postoji i ta poznata bluz pesma „Misteriozni voz“ u kojoj voz predstavlja sudbinu i smrt, predmete interesovanja Peti Smit. Tu je takođe i film Džima Džarmuša istog naziva u kojem par iz Japana dolazi u Memfis prateći stazu duhovne potrage, isto kao što će Smitova otići u Japan na sličan zadatak.
Stoga…kada jednom započnete igru reči Peti Smit implikacije se umnožavaju i sudaraju na neočekivane i prosvetljujuće načine – naročito prosvetljujuće kada je reč o svesti jedne od najoriginalnijih umetnica.
„M voz“ je nastavk prve knjige, bestselera koji je osvojio nagradu, „Samo deca“ (2010). Roman se fokusira na njenu vezu sa umetnikom Robertom Mepltropom i opisuje kako se menjala i postajala odrasla osoba kada se preselila u Njujork krajem šezdesetih. Iako je poznata kao umetnik koji surovo napada rokenrol scenu čak i u svojoj poeziji, knjiga „Samo deca“ je iznenađujuće nežna elegija o prošlosti, romantičana ali ne i sentimentalna. Sve je možda i bilo kao što je Peti opisala i iako je čitalac možda skeptičan, njena verzija događaja prolazi kod njih jer je uspela da sve stilizuje savršeno. Struktura dela „Samo deca“ je kružna, počinj i završava se slikama usnulog Mepltropa i cirkularnost same radnje se ogleda u njenim razmišljanjima o krugovima i ciklusima koji predstavljaju duhovne motive u njenom životu.
M voz je drugačije pisan. Sastoji se iz kratkih epizodnih poglavlja o nizu događaja ili slučajeva koji zaokupljaju Petinu pažnju. Na kraju metro iskače iz šina – nema šina koje bi Smitova (a i čitalac) mogli da prate. Ona usput smišlja putovanje i priču.
Ipak na igri reči se zasniva priča. Držimo se još jednog slova M: benda MC5 (skraćeno od Motor City 5) koji je formirao Petin muž Fred Sonik Smit. Ovo je priča o Sonik Smitu kao što je knjiga „Samo deca“ bila o Robertu Mepltornu.
Peti Smit opisuje kako se zaljubila u Freda Smita, odustala od ideje da otvori mali kafić u Njujorku i odlučila da se preseli u Mičigen sa njim. Bila je očarana njime.
„Čežnja za njim je prožimala sve – moju poeziju,, moje pesme, moje srce… Uspeli smo da opstanemo u paralelnim svetovima… kratki sastanci koji su se uvek završavali srceparajućim rastancima. Kao što sam ja planirala gde da postavim sudoperu i aparat za kafu, tako je i Fred planirao da dođem i živim sa njim u Detroitu.“
Venčali su se i dobili dvoje dece pre njegove prerane smrti u 44. godini. Slika muža i umetnika koju nam predstavlja Smit se ne koncentriše na njegovu muziku, već na njegvu snalažljivost, naročito kada je uspeo da ih izvuče iz nevolje u Francuskoj Gvajani gde su otišli na Petin zahtev kako bi posetili nadeleko poznati zatvor u kojem je bio francuski pisac i kriminalac Žan Žene.
Fred Smit je bio njeno sidro kojeg više nema. Petin život je, kako to ona opisuje, niz putovanja, stvarnih i imaginarnih, tokom kojih traži mesto gde će se zadržati.
Kao što je sanjala da ima kafić u Njujorku tako je pronašla omiljeni sto u „Kafeu Ino“. Taj sto je, da upotrebimo termin koji je Hemingvej izveo od reči borba bikova, njena „querencia“ – sigurno mesto koje bik pronalazi u ringu. (Kada je „Kafe“ zatvoren ona je mogla da ponese svoj” sto i stolicu kući).
Ima kuću, sobu i tri mačke u donjem Menhetnu. Njen krevet je njeno sklonište i radni prostor.
“Imam lep radni sto ali ipak volim da radim u krevetu kao da sam konvalescent iz poeme Roberta Luisa Stivensona. Optimistični zombi oslonjen na jastuke koji stvara stranice I stranice mesečarskih dela.”
Privlače je mesta, kao što je Fridu Kalo privlačila slavna Azurna kuća u Meksiko Sitiju. Impulsivno je kupila oronuli bungalov na plaži na Far Rokveju koji je misteriozno preživeo uragan Sendi, ali u knjizi nije stigla da je renovira. Bungalov je ostao san, mesto na kome ne može da ostane. Smitova uvek gleda da pronađe vezu između mesta ili objekata. Posećuje groblje u Japanu i obične stvari, poput stola koji je koristio Gete, pretvara u portal za putovanje kroz vreme.
Koristi Polaroid da napravi fotografiju stola i stavlja je iznad svog radnog stola kod kuće:
„Uprkos činjenici da je jednostavan smatrala sam da je zapravo jako moćan, sredstvo koje će me vratiti Dženi… Sigurna sam da kada dva prijatelja stave ruke na njega…moguće je da se vrate u vreme kada se Šiler gasio, a Gete bio na vrhuncu.”
Smitova voli stare Polaroide zbog načina na koji doživljava boje na fotografiji nakon što je kamera izbaci i sablasne slike samog filma.
Postoji sjajna priča o tome kako je iz hira otišla na Univerzitet u Kembridžu kako bi pronašla sobu u kojoj su se potukli filozofi Vitgetštajn i Karl Poper.
Odlazi na putovanje po kontinentalnom delu Evrope i vraća se u London gde se skriva u hotelu i gleda omiljene detektivske serije. Smitova tužno priznaje da bi bila očajan detektiv, ali ima to nešto što pokreće fiktivne savremene detektive , ne element koji je potreban da bi se rešio zločin ali poseduje element neophodan za razotkivanje misterije – misterije koja obično povezuje prošlost i sadašnjost.
Tokom nemirne portage, provlači se ideja o gubitku. Pronalaženje je nadoknada za gubitak. Peti snuždeno priznaje da ima naviku da gubi svari, ne samo velike stvar poput Roberta ili Freda, već i male stvari poput omiljene knjige, kaputa ili talismana.
Entropija prožima „M voz“. Smitova zamišlja Dolinu izgubljenih stvari komičnim tropom što je jako ozbiljno. Dolina je ne predstavlja samo sve ove izgubljene stvari, male ili velike, već ima moć da ih odvuče dalje od nas tako da one jednom neminovno nestanu.
„Zato gubimo stvari koje volimo, zato se te stvari vezuju za nas labavo i zato će biti mera toga koliko vredimo kada nas ne bude.”
Pronaći mesto na svetu, mesto da za odmor, mesto gde ljubav traje, san je koji sanja Peti Smit i to je san koji će joj večno ostati nedosanjan. Njen život je potraga.
Pesnik Džon Ašberi je lepo rekao, koristeći opet reč koja počinje na slovo M: „Najbolji početak je vezivanje (mooring)“. Petino nemirno putovanje počinje kada je kod kuće.
Izvor: Smitshonianmag.com
Prevod: Radmila Aleksić
