Oleg Oprisko je dvadestšestogodišnji fotograf iz Ukrajine čije su fotografije obišle i zadivile ceo svet. Pored karaktersitičnog stila, izdvaja ga i to što sve fotografije snima analognim aparatom.
Da li ste danas videli prizor vredan da se o njemu ispriča priča? Da li ste prisustvovali sceni od koje možete stvoriti umetničko delo? Ako je vaš odgovor ne, u to nećete ubediti Olega Opriska, mladog ukrajinskog fotografa kome obična vožnja prevozom ili šetnja može doneti inspiraciju za bajkovite i nestvarne fotografije. Oleg uvek ističe da je stvarnost nepresušan izvor lepote i da je tema njegovih fotografija svakodnevni život i stvari koje se nalaze oko nas, a on ih samo u mašti dopunjuje i daje im drugačiji oblik. Još u detinjstvu je prihvatio savet svoji roditelja „Ako ne uradiš sam ono što želiš, niko to neće uraditi umesto tebe“ pa tako sam osmišljava scene, pronalazi lokaciju, modele, kreira garderobu, osmišljava frizure i šminku.
Oleg Oprisko smatra da se njegove fotografije mogu svrstati u žanr portreta, karakterišu ih elegancija, specifični tonovi i boje, romantični kostimi, harmonija, a često su smešteni u prirodu i bajkovitu atmosferu. Ovaj prepoznatljivi fotograf kaže da je veliki zaljubljenik u Srednji vek jer za njegov ukus tada sve bilo vizuelno savršeno od garderobe do građevina, ali u intervjuima ističe da nikada ne bi putovao kroz vreme jer sadašnjost ima svojih draži. Uz romantične fotografije ide i romantičan stil stvaranja pa tako Oleg sve fotografije snima analognim fotoaparatom i ništa ne radi digitalno. Ne koristi film zbog mode već zato što mu je taj način rada zanimljiviji i kreativniji. Kada proces stvaranja traje duže, duže se i razmišlja o onome što se stvara i delo se posmatra više puta a pre nego što pritisne dugme na aparatu scena mora da bude potpuno nameštena jer prostora za ispravke skoro da i nema. Film mu dozvoljava da napravi samo izmene u bojama i kontrastu. On napominje da je nemoguće pomoću fotošopa od lošeg kadra napraviti dobar ali i da kvalitetan aparat ne čini fotogafiju kvalitetnom. Držeći radionice često sreće početnike sa skupom foto opremom koji još uvek nisu napravili nijednu fotografiju, a on svojim aparatom koji se može jeftino kupiti na buvljaku stvara čuda.
Oleg Oprisko se za fotografiju zainteresovao pre desetak godina. Rođen je 1988. godine u ukrajinskom gradu Lvivu gde je pohađao fakultet za kompjutersku animaciju, ali mu se način rada nije dopao. Sa šesnaest godina je odlučio da pronađe posao i sasvim slučajno dolazi do fotolaboratorije. Početak nije bio nimalo magičan i nije ličio na snove mladića zaljubljenog u umetnost. Njegov zadatak je bio da obrađuje fotografije sa dokumenata. Ponekad se dešavalo da dobije zadatak da retušira fotografije sa filma i tada počinje da uči o ovom procesu stvaranja koji on naziva magičnim. Radeći u laboratoriji viđao je i po 15 000 fotografija dnevno, razmišljao je o tome šta je to što se dopada ljudima i koji su im to kadrovi zanimljivi. Nakon dve godine rada u ovoj laboratoriji odlazi na radionicu gde upoznaje poznatog fotografa i odlazi u Kijev da radi sa njim. Radili su četiri godine ali ni ovim poslom nije bio zadovoljan. To nije bio kreativan, već komercijalan posao, radio je po želji mušterija, fotografisao proslave i kako sam kaže, sve mu je to više ličilo na posao vodoinstalatera nego na posao umetnika. Pre tri godine je srećom odustao od ovakvih fotografskih poslova i razmišljao šta je ono što on želi. Korak po korak, otkrio je svoju ljubav i svoj talenat i sada zadovoljno može da kaže da radi ono što voli.
Većina Olegovih fotografija nema svoj naziv, a on to objašnjava time što ne želi drugima da nameće svoje mišljenje. Iz svojih ideja i misli stvara fotografije, a onaj ko ih posmatra dalje razvija svoju priču i čita je na svoj jedinstven način. Jedinstvenost i originalnost su osobine koje on u umetnosti najviše ceni a u retkim intervjuima koje daje kaže da je potrebno izgraditi svoj stil i biti originalan.
Oleg smatra da ne možemo stvarati kvalitetne stvari ukoliko nismo okruženi upravo kvalitetnim stvarima. U jednom od svojih intervjua kaže da onaj ko raste uz loše i jeftine serije ne može da snimi kvalitetan film, a onaj ko sluša lošu muziku neće postati dobar muzičar. Treba se okružiti kvalitetnim stvarima, a Oleg uživa u filmovima Tarkovskog, čitanju ruskih klasika i knjiga Džordža Orvela. Često se seti svog prvog dolaska u Sankt Petersburg i koliko je bio očaran njegovom lepotom a na ulici je susretao ljude koji tu žive i vremenom su prestali da opažaju svu tu lepotu pa ponekad nisu ni svesni u kakvom gradu žive. Njegov savet mladim ljudima je da uvek budu otvoreni za nove utiske i da traže lepotu svuda oko sebe.
