Ako već imamo svoj način razmišljanja, svoj stil odevanja, hajde da malo i svoj govor obogatimo jezičko-stilskim izražajnim sredstvima, tj. stilskim figurama! One čine ukras književnih dela i poezije, ali su nesumnjivo u velikoj meri prisutne i u svakodnevnom govoru.
Prema podeli teoretičara književnosti, Milivoja Solara, postoje četiri vrste stilskih figura. To su:
- Figure dikcije: asonanca, aliteracija, anafora, epifora, simploha, anadiploza, onomatopeja.
- Figure reči (tropi): epitet, personifikacija, metafora, alegorija, simbol, metonimija, sinegdoha, eufemizam.
- Figure konstrukcije: inverzija, elipsa, retoričko pitanje, asindeton, polisindeton.
- Figure misli: antiteza, hiperbola, litota, gradacija, ironija, paradoks, oksimoron…
U ovom tekstu, budući da nismo svi pisci i pesnici , usredsredićemo se na figure reči i misli.
Epitet je najčešća stilska figura čiju funkciju uglavnom vrše opisni pridevi (ili prilozi uz glagole) koji bliže određuju glavnu reč uz koju stoje. Mogu pojačati ili ublažiti utisak, osećanje, mišljenje: mirno more; bujna, kovrdžava kosa; lagano koračati.
Personifikacija je pridodavanje osobina živih bića, neživim predmetima. Primeri personifikacije su: zaspalo more; Mesec se igra žmurki sa oblacima. Ovo poslednje parče pite me uporno zove.
Metafora je, najjednostavnije rečeno, skraćeno poređenje koju čine neobični sklopovi reči kojima se formira novo, preneseno značenje: More života. Đorđe je i sebi i ocu ugašen ugarak.Milana je zmija.
Proširena metafora naziva se alegorija. Česta je u narodnim pesmama. Pri ovom stilskom postupku, metafora se prenosi na ceo tekst/misao, iskazujući skrivene misli i značenje. Svima nam je dobro poznata alegorijska pripovetka Aska i vuk, Ive Andrića.
Simbolom jedna konkretna reč upućuje na jedno ili više simboličnih značenja, tačnije na apstraktnu pojavu. Na primer: gavran – simbol nesreće, zla, smrti; crvena ruža – simbol ljubavi.
Metonimija predstavlja zamenu imena, tj. pojmova po logičkoj vezi: Raduje se cela ulica. (ljudi iz ulice) Popio je samo dve čašice. (popio je rakiju) Da li si čitao Hesea? (njegova dela)
Sinegdoha je upotreba dela neke celine, umesto te celine: raditi sa deset prstiju (rukama); imati krov nad glavom (kuću, smeštaj); Ostavio je svoj kućni prag. (dom) Trebalo je hraniti četvora usta. (četiri čoveka)
Kada želimo da svoj izraz ublažimo, izrazimo na lepši, ljubazniji način, iskoristićemo eufemizam: On često zaobilazi istinu. (laže) Jovan je premazan svim bojama. (Jovan je prevarant)
Kontrast (antiteza) je stilska figura u kojoj se poređenje vrši po suprotnosti. Suportno od poređenja (komparacije) gde se poređenje vrši po sličnosti. Ovom stilskom figurom dodatno dva suprotna pojma se postavjaju jedan pored drugog da bi se naglasio kontrast (znamo da nizak čovek deluje još niže pored nekog veoma visokog čoveka): ovčje runo, vučje srce; Bučni su anđeli tuge…// Al anđeli radosti šute. (Vladimir Nazor, „Dvoji anđeli”)
Sigurno u svom okruženju imate ili poznajete osobu koja svakog dana ima neku novu priču, koju jedva čeka da podeli sa vama, i naravno, preuveliča. Ta osoba se služi hiperbolom, pa čujemo: Kako sam juče brzo vozio auto i skrenuo u krivinu, retrovizor mi je zakačinjao asfalt!More suza sam juče isplakala zbog njega!Koliko je hladno, pingvini nose jakne!
Litota je stilska figura suportna hiperboli u kojoj osoba umanji neki izraz tako što ga zamenjuje nekim slabijim izrazom koji je negativan i suprotan. Često se koristi kada izbegavamo da kažemo nešto loše pa koristimo blaži oblik.
Predstava nije bila loša.„Da li sam ti lepa?” –Simpatična si.
Gradacija nastaje biranjem reči kojima postepeno povećavamo ili umanjujemo prvobitnu misao. Najveći stepen nazivamo klimaks, a najmanji antiklimaks. Misli mnogo, govori malo, piši još manje. „A ko behu oni divi // Koji su te napred zvali, // Koji su te ojačali, // Koji su ti krila dali?” (Jovan Jovanović Zmaj „Svetli grobovi”)
Danas ironiju možemo čuti na svakom koraku, jer ljudi često kroz izrečenu jednu misao, žele da ukažu na drugu koja ima sasvim suprotno značenje. Kroz ironiju se provlači ismevanje, a kako bi se prepoznala u govoru, treba obratiti pažnju na intonaciju. Primer: Napolju pada kiša, hladno je i mrzovoljni ste, a kažete: „Baš je lepo vreme!” Ili kada nam neko umesto da pomogne, odmogne, ironično kažemo: „Mnogo si mi pomogao!”
Paradoks je istinita tvrdnja koja dovodi do kontradikcije ili situacije koja prkosi intuiciji. Analizirajmo paradoks uz primer Pinokija. Znamo da njegov nos raste ako laže, ali šta će se desiti ako Pinokio kaže:„ Moj nos će sada porasti”? Ako mu nos ne poraste onda je lagao i nos bi trebalo da poraste, ali ako nos poraste onda je njegova tvrdnja istinita i nos ne bi smeo da poraste. Tu nailazimo na paradoks, jer imamo dve slučaja koja su oba istina ali ne mogu biti istinita u istom trenutku. Poznati paradoks je: „Znam da ništa ne znam“ (Sokrat), a paradoks je i saznanje da svaki predmet ima svoje mesto i to mesto ima svoje mesto i tako u beskonačnost, ili: okrugao kvadrat, kvadratura kruga.
Oksimoron iskazuje nelogičnost, jer spaja dva nespojiva, te je samim tim veoma efektna stilska figura koja se često koristi kako u novinarstvu i književnosti, tako i u svakodnevnom govoru. Primeri: tužna sreća, mudra luda, javna tajna, živi mrtvac, originalna kopija.
Možemo li sada imenovati stilsku figuru koja se skriva u naslovu teksta? 🙂
