Strah.. plašim se ili ipak ne?
Svi se plašimo…hteli mi to sebi da priznamo ili ne, hteli mi to da prikažemo ili da ga vešto sakrijemo, strah je tu. Ostaće da nas same oblikuje i menja ne bi li nas na neki način transformisao, ne bi li nas probudio.
Strah, kao i svaka emocija, ima poruku. Poruku našem biću da se nešto dešava. Ukoliko je strah objektivno realan on ima svoju funkciju da zaštiti i pripremi organizam na borbu ili bekstvo, na preživljavanje. Postoje i takozvani „lebdeći strahovi“, čiji uzrok ne vidimo objektivno, ali on se zario u našu dušu poput trna za koji ne znamo da je tu. To su oni strahovi za koje ne znamo od čega i odakle dolaze.
Psihologija kao nauka se bavi uzrokom tih strahova. Postoji MNOŠTVO hipoteza koje čekaju da budu potvrđene. Uglavnom, ti unutrašnji strahovi mogu da budu uzrokovani raznim promenama koje nam se dešavaju tokom života. Svaka promena je proces kojeg vrlo cešto prati osećanje anksioznosti. Promene mogu da budu raznovrsne. Bilo da su na unutrašnjem (razvojne krize i promene) ili spoljašnjem planu, one vode ka adaptaciji ličnosti. Ta adaptacija može da bude produktivna i da vodi osobu ka daljem rastu i razvoju ili da dovede do krize. Često sastavni deo naše adaptacije na izmenjenu spoljašnju sredinu jesu anksioznost i strepnja. Strepnja kao takva može da ima i svoje pozitivne i svoje negativne strane. Pozitivne su ako nas on kao jedinke vuče napred, pa na taj način jača naše sposobnosti samoefikasnosti u čestim izazovnim promenama današnjice i spoljnih okolnosti i ukoliko podstiče naše neiskorišćene kompetencije i potencijale da se ostvare u realnosti. Ukoliko strah ne prihvatimo i ne osvestimo on može da bude uzrok statusa quo u našem životu. Može da nas natera da koristimo nezrele mehanizme odbrane poput imaginacije. Imaginacijom svih stvari koje želimo da imamo ili postignemo možemo da umanjimo anksioznost, ali isto tako nas preterano maštanje može sprečiti da te snove koje imamo ostvarimo u realnim odnosima, doživljajima i relacijama. Mašta može svašta, svi to znamo, ali isto tako ako maštamo, a ne delamo, to maštanje nas neće odvesti daleko.
Svoj unutrašnji strah treba da iskoristimo na najbolji mogući način umesto što ga tretiramo kao svog neprijatelja. To možemo uspeti tako što ćemo ga osvestiti i pozitivnu tremu preusmeriti na stvaranje. Na taj način se suočavamo sa samim sobom, a ne sa njim. Strah koji nema uzrok smo mi sami. Svega čega se plašimo su zapravo ne stvari i situacije koje nam se događaju, već naši sopstveni doživljaji i percepcija tih stvari. Ukoliko promenimo percepciju, ukoliko sagledamo problem iz druge perspektive, možemo da uvidimo da smo strah preuveličali. A iz te perspektive možemo uočiti koliko je on mali, a mi veliki i jaki. Zato samo napred u savladavanju strahova i suočavanju sa svim stvarima koje nas plaše!
..jer kako je Seneka rekao:
„Nije da se mi ne usuđujemo zato što su neke stvari teške, već su one teške zato što se mi ne usuđujemo.“
Andrea Kostić
