Najjači aplauz na svetu ne zahteva mnogo dlanova

Intervju sa Miodragom Stošićem

Skoro čitavu deceniju scenarista je nekoliko radio emisija (“Mali Marko” na Radiju S, “Karavan” na Radiju BG1), radio voditelj (“Stošić – Štosić” na Radiju BG 202) i deo scenarističkog tima emisije „Veče sa Ivanom Ivanovićem“ na TV Prva. Bavi se i stand up komedijom, a osnivač je i prvog kabarea koji se bavi muzičkom komedijom (“Grbave Tange Šou”). Napisao je dve i po samostalne knjige („Mis mokre oči“, „Mačka bez jedne cipele“, „Tango na trotoaru“). 

Jesi li o ovome sanjao kada si bio mali ili još uvek maštaš o Još-Većem-Sebi? (Da li ovo sve čime se baviš ono o čemu si maštao kad si bio mali ili i dalje maštaš da postaneš nešto još veće?)

Džejms Spejder, u filmu „White Palace“ iz 1990. godine, ostavlja život mediokritetne više klase nakon što primeti da u skupom usisivaču devojke oko koje se dvoumi, nema nimalo prašine. Njoj je to samo ukras, kao i sve u tom lažnom svetu. Ako bih sebe opisao na najkraći način, rekao bih da sam čovek koji nikad nije želeo stvari koje bi mu služile samo za ukras.
Tako da, i pored toga što sam bio prinuđen da kroz život idem „sigurnijim putem“, nekako me je sve vuklo stvarima koje sam zaista voleo, a koje nisu uvek bile isplative.
Maštam, ali samo u dve situacije. Kada sam budan i dok spavam. Mislim da mašta daje duh materiji i bez nje bi točak ostao jedno obično tocilo za oštrenje kopalja.

Kako je biti pesnik u Srbiji? Da li je danas moguće dostići antićevsku popularnost, na primer? (Misliš li da je moguće dostići popularnost npr Miroslava Antića u današnje vreme sa poezijom?)

Bukovski je u jednoj pesmi rekao da pesnik bivaš zato što moraš. I tu je kraj svake dalje priče o tome da li to treba da se bude ili ne. Materijalna strana tog posla nikada i nigde nije bila naročito sjajna. Da li ste ikada čuli za nekog ko je pesnički tajkun?
Pesnici žive od državne brige za položaj kulture. Kada je država smatrala da je korisno da deca vole poeziju, televizija i prosveta su gajile autore poput Desanke Maksimović, Branka Ćopića i naravno pomenutog Miroslava Antića. Da je danas živ, Antić bi verovatno zarađivao kao mokrinski moler, dok bi pesme recitovao po slavama i penzionerskim igrankama.
Na svu sreću, on je zagrizao svoje parče slave, ali da li znate ko su Stefan Tićmi, Snežana Vranjković ili, ne daj Bože, moja malenkost? Bojim se da je vreme za pesnike prošlo, ali je zato vreme pesničke inspiracije veće nego ikad, tako da – pisaće se, nego kako.

Da li je velika karijera u stand-up-u ostvariva kod nas i koliko ljudi prati tu scenu?

Stand up u svetu postoji skoro šest decenija a kod nas je stigao skoro pa odmah posle tih šest decenija. Osnovni razlog je nedostatak kulture javnog performansa na ulicama i posebno u kafanama. I naravno (relativna) neisplativost. Srbija je imala nešto što bi se moglo smatrati neplaniranim alternativama stand up-komediji. Bili su kafanski mudraci, improvizacije Zorana Radmilovića u pozorištima i Balaševićevi koncertni monolozi.
Na sreću, Srbija danas ima autentični stand up, koji je „po PS-u“ i on će preživeti onoliko koliko bude bilo perfekcionista i pravih ljubitelja tog žanra. Čim neko bude počeo da pravi kompromise, željan velikih sala preko noći, da deli scenu sa narodnjacima i kontaminiranim rijaliti-zabavljačima, stand up će trpeti.
Ja sam fan te komedije još od momenta kada sam sreo rad Endija Kaufmana u filmu „Man on the Moon“. Kasnije sam se zarazio Karlinom pa Rikijem Džervejzom. Daleko od toga da imam neku zavidnu karijeru ali definitvno posedujem nešto bez čega nema dobrog komičara – a to je ljubav ka komediji, koja je uvek ispred para, ispred TV pojavljivanja i prodaje svake vrste.

Kakva je situacija na radiju? Nekada su mladi ljudi maštali o tome da rade na radiju. Da li je ovaj medij pomalo istisnut internetom?

Radio je medij koji je preživeo pojavu kućnih gramofona, pa televizije, pa Satelita tako da će preživeti i Internet. Mnogo veća opasnost za radio dolazi od, lenjinovski rečeno, mangupa iz sopstvenih redova. Danas ima hrpa stanica kojima haraju amateri, voditelji koji bi pre promenili pol nego naučili pravilno akcentovanje, emisija koje se prave da bi bile prosta scenografija reklamama koje donose novac.
Ja sam imao (i imam) neverovatnu sreću da učim od imena kakva su Darko Kocjan, Vojin Vojinović, Dušica Mijatović, Sloba Đukić, Đorđe Nenadović i mnogi drugi ljudi koji su profesionalci. Dok je njihove škole biće i pravog srpskog radija.

Kako je to pisati tekstove za nekoga drugog? Kako se osećaš kada Ivan Ivanović izgovara tvoje fazone koje si sam smišljao?

Da bi pisao za druge moraš da pronikneš u „atmosferu“ te osobe, to jest koncepta emisije koja se radi. Negde uspeš da se uklopiš a negde ne.
Kada Ivan izgovara neke od mojih šala ili rubrika osećam se dobro jer pre svega imam priliku da budem deo, mali, ali ipak – deo, najgledanijeg tok-šou programa na Balkanu. I jako sam ponosan što sarađujem sa svim tim ljudima koji su, verovali ili ne, dobri ljudi. Taj epitet dobrote, solidarnosti i odsustva svake sujete je beton koji se razliva počev od Šefa lično, pa na sve nas i čini da ta emisija opstaje ovoliko dugo.

Imaš li ideju i želju da napraviš, možda, jednog dana, svoju TV emisiju?

Voleo bih da uradim nešto svoje i autorski, ali tek onda kada budem sazreo dovoljno kao autor i kao dovoljno srećan čovek. Ovo prvo sam možda tu i tamo i dosegao, ali za posao voditelja koji redovno izlazi pred čitav svet, moraš da budeš neko ko će u dužim vremenskim intervalima davati ljudima nadu i snagu da nastave dalje. Tako da čim budem dovoljno srećan da mogu da usrećim i druge, eto mojih braon lokni na malim ekranima.

Čemu težiš, koji su ti, da tako kažemo, najviši ciljevi?

Da li se na ovo pitanje može odgovoriti a da se ne citira navodni domaći zadatak Džona Lenona, gde je na temu „Šta želim da budem kad porastem“ napisao samo jednu reč – Srećan?
Ja želim da se bavim medijima, da nastavim da budem pripovedač, da komuniciram sa svetom kroz sve forme koje me zanimaju, ali samo ako uz sve to budem uspeo da ostanem iskren prema sebi i drugima. Volim stvari koje su prave i one su moj vrhunski cilj.

O čemu govoriš svojom poezijom? I kako dopireš do ljudi – kako se to uopšte čini u današnje vreme?

Imam mnogo prijatelja među ljudima sa scene. I, upoznajući ih, bio sam zaprepašćen time koliko njih izlazi pred svet, ali se i dalje ne otkriva. Oni su pod reflektorima, traže pažnju, traže ljubav, naposletku, ali se ipak boje da se daju potpuno.
Ako moj umetnički pečat ima makar samo jednu vrednost, ona bi bila davanje do kraja. Srcem, iskrenošću i direktnošću. Ja se ne stidim da pokažem svoje slabosti, mane, strahove i želje. I ljudi to prepoznaju. Mogu da se povežu, jer, zamislite, molim vas – ni oni nisu savršeni. I jako su umorni od „nju ejdž“ fašista koji ih teraju da to budu, a potom ih ponižavaju što nisu.
Kada me neko u publici sluša, jasno mu je da nisam najbolji, ali mu je isto tako jasno da je pred njim iskrena osoba koja voli, koju mnogo toga boli i koja je samo slučajno istaknuta. Ako ja to mogu, sutradan može i onaj ko me posmatra i smeje se, ili plače. Svejedno je.

Međuljudski odnosi u današnje vreme. Kakvi ti se oni čine? Koliko pristupamo dubinski i temeljno uopšte ljudima i stvarima?

Onda kad sam ja bio mali ljudski odnosi su bili sporiji, a brzina protoka informacija, kao i njihova dostupnost, nedovoljni. Internet, mediji, globalno ubrzavanje, doneli su nadu da ćemo najzad uhvatiti ritam. To se donekle i dogodilo, u početku. Mnogi talentovani i mladi ljudi su uhvatili taj voz. Dobili smo par, ranije neafirmisanih pevača, glumaca, sitkoma, knjiga…
Ipak, u međuvremenu se nešto dogodilo. Voz je postao suviše brz. Informacija je postalo previše. Brzina je postala neuhvatljiva. Najveća tragedija modernog društva je što nije odgajila kritički nastrojenog pojedinca koji će propitivati sve na šta naiđe. Za koga neće biti Svetih krava. Koji će slušati svaki novi album Zdravka Čolića kao da ga sluša prvi put.
Umesto toga, postali smo banalni, površni, prebrzi. Generacija premotavača. Spas, ako je moguć, moguć je samo ako se potrudimo svi zajedno. Publika – da ne bude bulimična spodoba koja guta filmove, pesme i časopise, bez da ih okusi. I umetnici – da ne traće svoj dar na zarađivanja para i osvajanja svega što je žensko a na dve (ili četiri) noge hoda. Budimo pravi. Čak i kad nas niko ne gleda, niti aplaudira. Zapamtite, najjači aplauz na svetu ne zahteva mnogo dlanova. Čak ni dva. Njega pravi lupajuće srce nekoga koga smo uspeli da inspirišemo. I zato ne pričajte priče. Postanite priča.