Da li je u našoj prirodi da mrzimo ili smo tu sposobnost stekli u procesu socijalizacije? Ukoliko je društvo zagađeno premisama netolerancije i polarizacije, znaci li to da je zaključak sunovrat ideja na kojima je čovečanstvo izgrađeno, a koje sada samo kao šum u pozadini jedva čujemo? Da li ideali nesebičnost, plemenitost i humanost polaku postaju mitovi?
Usled velikog nezadovoljstva i besa koje ljude obuzimaju iz razloga nemogućnosti obezbeđivanja sopstvene egzistencije kao posledice političke, a propratno, i ekonomske krize, nad Srbijom (rekao bih i šire) se nadvio oblak pesimizma u pogledu međuljudskih odnosa, koji raspiruje revolt s obzirom na stvari koje su deo prošlosti (čitaj: sukobi na rasnoj, naconalnoj, verskoj osnovi) i koje treba da budu zavedene/zapamćene kao greška na koju treba učiti, a ne iznova je ponavljati. Ja sam bio deo sistema. I ja sam bio u senci tog istog oblaka. Međutim, ja sam imao sreće da se nađem na mestu koje je obasjano nekolicinom zraka svetlosti koji su uspeli da se probiju i omoguće mi da čujem ‘onaj’ šum.
Septembra ove godine održana je konferencija “Omladinski ambasadori pomirenja”, koja je organizovana od strane Omladinskog odbora za obrazovanje, nevladine odrganizacije koja se zalaže za istinu kao osnovu progresa, ali i za obrazovanje, kao načina da se do istine dođe. Dvadesetoro različitih ljudi, otvorenih shvatanja, iz regiona su uzeli učešće u programu sa ciljem da nauče ali i sami doprinesu regionalnoj saradnji i pomirenju. Mogu reći da su itekako bili uspešni.
Živimo u vremenu dominacije medija, kontrolisanih od strane političkih elita, koji kreiraju naše stavove prema potrebama tih elita u čijem je interesu usmeravanje nezadovoljstva naroda sopstvenom situacijom, prema temama koje se ne ticu svakodnevnog (lošeg) života. U takvim uslovima intelektualnog vakuma stvara se iskrivljena percepcija sveta, koga posmatramo isključivo kroz prizmu sukoba i posledica. Može li se uspostaviti mir i blagostanje ako se istina sistematski potire “pod tepih”? Kratko, ne može. Usled medijskog pritiska, uprkos činjenici da sam oduvek bio otvorenih shvatanja, nedavno sam osetio da se u meni radja ona zla vrsta nacionaliste, koji ne priznaje drugačije, vrsta nacionaliste koja ne poštuje uspehe drugih naroda, već u njima vidi zaveru protivu svog. Medijski, a samim tim i društveni linč prema različitosti, polako je u meni gasio žar za uspostavljanjem sveta gde smo svi istinski jednaki, i pored naše različite kulturološke, istorijske, sociološke pozadine, u čemu zapravo leži sva lepota. Na sreću, ljudi iz Bosne i Herzegovine, Makedonije i Kosova*, kao i moje Srbije, koji su bili učesnici, bili su dovoljno jak otrov da se ona karikatura od čoveka nacionaliste, koji je počeo da klija, zauvek izgubi. Ovi mladi ljudi, agenti mira, podsetili su me da nisam sam, da nije došlo do sumraka, već do pomračenja koje je na sreću prolazno.
Organizovanost i profesionalnost tima OOO, s jedne strane, stručnost predavača sa druge, učinili su da nas 20 različitih duša (po različitim osnovama), živimo zajedno 6 dana „pod istim krovom“ bez ikakvog znaka nepoštovanja drugog. Često sam tokom seminara pomišljao kako su naši odnosi „pod staklenim zvonom“, kako su oni previše utopijski da bi funkcionisali spolja. Medjutim, nije tu bilo ničeg utopijskog. Međuljudski odnosi su bili onakvi kakvi treba da budu u normalnoj sredini. Odnosi tolerancije, poštovanja i solidarnosti. Nikome nije bilo bitno da li je osoba pored musliman iz Bosne ili Srbije, Albanac sa Kosova, ateista ili da li je homoseksualne ili heteroseksualne orijentacije. Svi smo se međusobno gledali kao ravnopravne individue, različite, ali u osnovi iste… Svi smo bili Ljudi. Danas se često zaboravlja da je jedina moralno valjana podela ljudi na dobre i loše. Edmund Berk je govoreći o istoriji rekao da vladajući sloj „ulaže u istraživanje istorije, ali istorije u negativnom svetlu, tj. svega onog ružnog što je oličavalo pretke (odnosnog naroda), zbog čega vladajući sloj zavređuje pravo da uništava njihove potomke sad… Svako ko se rukovodi razumom i njime vrednuje sve događaje i osobine, u njegovim vrednovanjima mesta ima samo za duh i moralni kvalitet. Na mestu razuma istina je jasna.“
Na kraju prvog dana seminara, predavačica Tamara Tomašević je govorila o moći identiteta, tj. o uverenju da pojedinac nije samo nevažni komadić mase, već neophodni šraf bez kojeg mašina ne može funkcionisati. Da li možemo sami da se izborimo sa mržnjom i netrpeljivosti koje se nameću? Pitanje je, ali treba pokušati… Shema delovanja je krajnje jednostavna. Krenite od sebe, budite iskreni i uočite svoje iskrivljene stavove, i pokušajte da ih izlečite. Zatim svoje ideje prenesite na svoje najbliže, na porodicu i prijatelje. Treba biti uporan. Jedna lasta ne čini proleće, ali već dve čine malo jato. Ja sam ponovo dobio „krila“ da verujem u normalne odnose, odnose poverenja, odnose bez mržnje, a sve zahvaljujući ambicioznim mladim ljudima, koji jasno vide problem i voljni su da se upuste u proces promena na bolje. Moj san o životu ravnopravnih, svestranih, nadasve ljubavlju ispunjenih ljudi je ponovo živ. Hvala.
Autor teksta: Predrag Stanojević
