Svako ko sebe smatra istinskim poznavaocem indie muzike i kulture, svestan je značaja koji je Morisej imao na njihov razvoj. Još sedamdesetih, u Mančesteru u kome je odrastao, pokušava da se poveže sa tadašnjom muzičkom scenom svojim prvim bendom, The Nosebleeds, zatim nakon njegovog raspada pisanjem o pop kulturi.
Pop muzika ga je, kako sam kaže, oduvek fascinirala, kao i izgled pop zvezda; imao je utisak da pevač ili pevačica pevaju direktno njemu i da ga u potpunosti razumeju – efekat kome je i sam težio u svojoj muzici.
Ipak, nakon nekoliko neuspešnih pokušaja bavljenja muzikom, tek 1982. godine upoznaje gitaristu Džonija Mara, sa kojim osniva bend The Smiths, pionira indie scene. Iako je postojao samo polovinu ove dekade prošlog veka, The Smiths se i dalje smatra kultnim bendom, bez koga današnja indie muzika ne bi ni postojala.
Morisejevi tekstovi karakterističnih naslova, sa kojima se lako može poistovetiti („Last night I dreamt that somebody loved me“, „Please please let me get what I want“, Heaven knows I’m miserable now“), i njegov specifični bariton sa melanholičnom notom činili su jedinstven stil „Smithsa“, prepoznatljiv publici različitih dekada.
Morisej je, sam prolazeći kroz pakao depresije u ranoj mladosti, svoj lek tražio pretakanjem negativnih emocija u muziku i tako postao simbol svega onoga što indie muzika i jeste danas – rušenje konvencionalnog pop kanona i udisanje duše u reči i melodiju.
Morisejev svet je mračno i usamljeno mesto, prožeto otuđenošću od ljudi i događaja koji obeležavaju svetski tok. Morisejev čovek je jedinka koja sama stoji, sama se bori sa izazovima i problemima koje joj život nanosi, a opet žudi da bude kao i ostali, da bude voljena, utešena, srećna. Iako je odavno prešao tanku liniju koja je razdvajala vrtoglavicu mladosti i depresiju zrelog čoveka, Morisej i dalje peva o svetu kao okrutnom, užasnom mestu, u kome su trenuci sreće samo predah koji nas deli od suočavanja sa narednom patnjom
Bivajući zadrti vegetarijanac, izjednačava ubistvo čoveka sa ubistvom životinja, nikada ne propustivši da jasno i glasno izrazi svoje mišljenje o mesnoj industriji, koja eksploatiše živa bića koja nemaju pravo glasa. To je jednom prilikom otišlo čak dotle da je na Coachella festivalu demonstrativno napustio binu na kojoj je trebalo da nastupa, jer mu je smetao miris prženog mesa koji je dopirao odasvud sa štandova
Morisej je mišljenja da, ukoliko nas sablažnjava ubistvo čoveka, to znači da smo u biti užasnuti ubistvom bilo kog nevinog bića. Ne razmišljati o umiranju životinja za prehrambrenu industriju kao o ubistvu, samo zato što životinje nisu „mi“, nije ni na koji način zdravorazumski rezon, tvrdi on.
Osim njegovog aktivnog angažovanja za prava životinja, Morisej je poznat i po oštrom i neumoljivom kritikovanju britanske kraljevske porodice. Kao što se gnušao tačerovskog tlačiteljskog sistema, tako se gnuša i „rasipništva, arogancije i diktature“ monarhije. Ne vidi svrhu postojanja kraljevske porodice, smatra „okrutnim“ toliko bogatstvo koje poseduju i „zastrašujućim“ njihovu familijarnu naklonost ka lovu, čiji je on veliki protivnik. Svoj jasan antimonarhistički stav izražava na trećem albumu „Smithsa“, koji nosi naziv „Queen is Dead“ („Kraljica je mrtva“).
U istoimenoj pesmi Morisej na sarkastičan i oštrouman način opisuje kraljevsku porodicu kao sastavni deo života pripadnika radničke klase, koji se oslanjaju na monarhiju kao na utehu, na kraljicu kao na majku nacije i bez koje se osećaju usamljeno i izgubljeno („The Queen is dead, boys, and it’s so lonely on a limb“, kaže on). Ipak, naglašava da je sav njihov sjaj lažan, da nisu učinili ništa da bi poboljšali uslove u zemlji kojom vladaju i, ironično se izvinivši, poručuje da smrt kraljice zvuči kao „jedna divna stvar“.
Njegov deseti solo album, čije pesme ćemo imati prilike da čujemo uživo, samim svojim naslovom („World Peace is None of Your Business“) vraća nas na „morisejevske“ lajtmotive, pobuđuje u nama prezir prema vladi, policiji, vojsci i svemu onome što kontroliše društvo čiji smo deo, podseća nas na to da je planeta na kojoj živimo, iako jedina naseljena u kosmosu, „najusamljenija planeta od svih“, jer nismo bliski jedni drugima i jer nismo onoliko ljudi jedni prema drugima koliko bi trebalo da budemo, prikazuje nam konflikte mladosti, bolesnu želju za uspehom, koji nam je nametnut kao jedini vrednosni kriterijum i beznađe starosti, u kome nazdravljamo prijateljima koji više nisu tu, dok čekamo da red dođe na nas da krenemo njihovim stopama. Ostavši dosledan svom provokatorskom stilu, Morisej je još čvršće utvrdio svoju poziciju na tronu kralja indie kulture – tron koji zauzima već više od tri dekade.
