Njeno ime počinje istim slovom kao reč Muzika. Misao. Magija. Mudrost. Melanholija. Mračno. Svi ti delovi njenog imena bili su i delovi njenog života. Iza nadimka Magi krila se najmagičnija devojka Beograda, a iza imena Margita biser muzičke scene ovog grada koji svoje heroje poražava pa iznova slavi. Uz njeno ime se vezuju različiti epiteti, od princeze rokenrola do „najtragičnijeg rekvijema ispisanog na beogradskom asfaltu“, kako je njen život opisao Peca Popović.
Prvi grafit u prestonici naše sadašnje i njene nekadašnje države ispisan je na zidu njene zgrade. Pisalo je: „Margita je dečak“. Više ne postoji ni ta država ni taj grafit. Rokenrol više nije simbol ovog grada, a ni najženstveniji dečak već 12 godina nije među nama.
Ko je Margita Stefanović?
Prvi sinonim koji se vezuje za ime Margite Stefanović je svakako klavijaturistkinja čuvene grupe Ekatarina velika. Marigta je bila rok muzičar, pijanista klasične muzike, arhitekta, bavila se dizajnom, imala je talenta za crtanje, vešto je baratala rečima i bila je veoma obrazovana.
U ranom detinjstvu je želela da bude balerina ali zbog svoje fizičke građe odustaje od ove umetnosti i počinje kao vrlo mala da svira klavir. Talenat i stalna vežbanja su dovela do toga da bude jedan od najboljih učenika muzičke škole i da njeni prsti na dirkama zaigraju balet. Do tinejdžerskih dana bila je već priznati pijanista klasične muzike a u isto vreme i odličan i besprekoran učenik u osnovnoj školi i gimnaziji, a u ponašanju uvek uzor drugima. Sve u svemu, osoba kojoj je bilo teško pronaći manu.
Studiranje
Nakon završene gimnazije i srednje muzičke škole, dobija ponudu da školovanje i karijeru pijaniste nastavi sa kolegom Ivom Pogorelićem na moskovskom konzervatrijumu čemu su se protivili njeni roditelji jer su smatrali da je suviše mlada da sama ode u svet.
Margita se okreće novoj umetnosti, za koju je govorila da je u to vreme bila matematičko rešenje njenog problema – arhitekturi. Bila je jedan od najboljih studenata Arhitektonskog fakulteta, a za vreme studija osvojila je i teće mesto na međunardnom konkursu u Japanu za rad na temu uređenja crnogorskog sela Reževići.
Za vreme studija otrkiva da se rokenrol može svirati na klaviru i postaje deo benda Katarina druga (kasnije Ekatarina Velika). Nežna i poslušna devojka se bori za svoje mesto na rok sceni na kojoj je bilo malo žena (a i one retke među njima su uglavnom pevale) i svira muziku koji su mnogi smatrali neprimerenom za jednu finu i obrazovanu devojku. Margita stvara svoj put i unosi svežinu u grupu pokazujući kako klasično obrazovan muzičar može doprineti rokenrolu. I sama je govorila da ovakav preokret u karijeri i životu nije bio jednostavan.
Uticaj na EKV
Rok kritičari kažu da je svako od članova Ekatarine velike unosio svoju specifičnu energiju u grupu, a Magi je održavala ravnotežu i unosila neku posebnu nežnost i sentimentalnost u pesme. Njene solaže na klaviru su obogatile zvuk Ekatarine, a njena pojava na sceni je izazivala dodatno oduševljenje kod publike. Bila je uvek u pozadini, a uvek u centru pažnje. Nenametljivo i tiho bi zazuimala svoje mesto na bini, ali bi uvek privlačila veliku pažnju. U njenom sviranju se čula ljubav prema muzici i publika je to prepoznavala.
Na prvom albumu „Katarina II“ našla se pesma u kojoj se čuje Margitin glas „Kad krenem ka…“ za koju je pisala i tekst. Pisala je i tekstove za pesme „Zaboravi ovaj grad“, „Olovne godine“,„Sedam dana“, „Sinhro“, „Nisam mislio na to“. Zajedno sa Milanom Mladnovićem je komponovala i pisala tekstove za mnoge pesme među kojima je pesma „Zemlja“ koja joj je bila naročito draga jer ju je doživljavala kao svojevrsnu himnu slovenskih naroda. Komponovala je i svirala i za druge grupe, kao i za televiziju, pozorište, a sa članovima EKV-a se pojavila u filmu „Tajvanska kanasta“.
Kao deo Ekatarine velike svirala je na velikom broju koncerata u tadašnjoj Jugoslaviji, ali i inostranstvu. Publika i kritičari su sa velikim zadovoljstvom iščekivali svaki novi album, a mediji su prepoznavali kvalitet ove grupe. Grupa je bila u isto vreme i avangardna i prihvaćena u širim narodnim masama. Mediji su pratili njihov rad, a intervjui su oslikavali Margitinu obrazovanost, rečitost i umetnički senzibilitet.
Devedesetih godina peva „Dečju pesmu“ za album „S one strane duge“, a na istoimenom koncertu prevodi ovu pesmu na jezik gluvonemih. Muzika je bila njen život i čula ju je svuda oko sebe pa je želela da je prevede i onima koji su ostali uskraćeni za uživanje u ovoj umetnosti. Govorila je da je kod muzike privlači mogućnost da ispriča različite priče i da stvori čitav jedan svet bez ičega materijalnog. Umetnost nije bila deo njenog života, već život sam. Svirala je, komponovala, pisala, crtala i govorila „Ne ostavi ni jedan dan, a da ne povučeš potez u svojoj umetnosti.“
O njenom životu
Najprivlačnija devojka tadašnjeg Beograda je bila obrazovana, talentovana, učtiva i na neki sopstveni način nestvarno lepa. Ta lepota se krila u dugoj crnoj kosi koja je pratila njene pokrete dok svira, krupnim tamnim očima, licu koje je uvek bilo bez šminke i osmehu. Poznanici su je opisivali kao veoma dobrog prijatelja koji se iskreno radovao tuđim uspesima i od koga su mnogo toga naučili. Ljudi iz njenog okruženja su govorili da je u društvu bila duhovita, nasmejana i širila pozitvnu energiju. Međutim, od drugih je krila svoju patnju, usamljenost i neku tugu koju je nosila u sebi. Mnogima je ostalo neshvatljivo kako je osoba koja je uvek hrabrila druge i ceo život posvetila stvaranju, postala autodestruktivna.
Kada je dostigla vrhunac u svemu što je radila i kada se više nije moglo ići ka vrhu, njen život menja smer. Nakon smrti Milana Mladenovića, 1994. godine, raspada se grupa Ekatarina Velika. Margita ostaje bez velikog prijatelja i grupe kojoj je posvetila svoj život. U to vreme prestaje da postoji SFRJ, a države naslednice nakon ratova ispunjavaju siromaštvo i mržnja. Za borce protiv rata, „decu planete“ ovo je bio veliki poraz.
Nakon Milanove smrti, Margita nastavlja da se bavi muzikom ali ne tako uspešno kao ranije. Kao da su svi zaboravili devojku koja je bila simbol Beograda. Njoj bliski ljudi umiru ili odlaze u inostranstvo i ona ostaje usamljena. Od ranije je imala problema sa narkoticima, a u ovom periodu njeno zdravstveno stanje postaje sve gore sve dok nije zauvek napustila svoj grad u veoma tužnim uslovima.
Njena smrt je bila gotovo potpuno neprimetna, mala vest u gomili drugih. Ipak, ljude koji su činili kulturni život Beograda ali i čitave države, ova vest je veoma potresla. Margita nije bila samo njihov dobar prijatelj i devojka kojoj su se divili, već i simbol čitave jedne generacije koja je lagano propadala pod različtim uticajima.
„Kao da je bilo nekad…“
