Jednom davno na dalekom istoku, u periodu velikih promena, čuvene 1955. godine, rođen je jedan od najvrsnijih stvaralaca moderne kineske književnosti, Guan Moje, poznatiji kao Mo Jen. Rođen u seoskoj porodici, mlađani Moje pohađao je školu sve do 1966. kada je čuvena Kulturna revolucija, pod vođstvom velikog lidera Mao Ce Tunga, doživela svoju kulminaciju i donela narodu siromaštvo, a kulturi pepeo i zaborav.
Iako je Mo Jenu bilo samo 11 godina, silom prilika, prekinuo je školovanje i bio je prinuđen da čuva stoku kod svog oca na farmi. Životni period od 11. godine pa sve do svog punoletstva, provodi u bedi i usamljenosti, i tada stupa u Narodnosolobodilačku vojsku koja mu omogućava da nastavi školovanje. U tom periodu otvara vrata unutrašnjem svetu punom mašte koje prenosi na papir i svojim delima nastoji da ovekoveči moderno prozno stvaralaštvo.
Mo Jen je odrastao u periodu Kulturne revolucije čija je ideja bila uništiti ,,četiri starine’’ pod kojim su se podrazumevale: ideje, navike, kultura i stari običaji. U ovom periodu bilo je nedopustivo iznositi svoje mišljenje ukoliko se ono protivi komunističkim idealima. Upravo ovakav način odrastanja nalazimo u njegovom pseudonimu, Mo Jen 莫言, što znači ,,ne govori’’. Tako on kaže u intervju-u sa Džim Linčom (Jim Leach):
– Rođen sam 1955. godine kada život naroda nije bio skladan. Stoga su mi roditelji govorili da ne pričam naglas. Ako pričaš naglas, i ako pričaš ono što misliš, bićeš u nevolji. Stoga sam ih slušao i nisam pričao. Kada sam počeo da pišem, smatrao sam da svaki pisac mora da ima svoj književni pseudonim. Setio sam se kako su mi otac i majka govorili da ne pričam, pa sam uzeo i takvo ime. Ironično je što nosim ovo ime jer sada pričam svugde – objasnio je paradoks svog imena kineski Nobelovac.
Mo Jenove pisanije imaju širok raspon karaktera. Među njegovim delima možemo naći eseje, kratke priče, novele i romane. Ono što je najviše pisao jesu istorijski romani koji odišu elementima crnog humora. Njegov stil pisanja možemo smestiti u realizam koji je protkan dirljivim i živopisnim opisima.
U svojim delima Mo Jen sa velikom strašću stvara seriju legendi o malom mestu Gaomi, gde je i rođen. Mo Jen kaže da su njegova dela i zavičaj u tesnoj vezi, te da jedno bez drugog ne idu. To je grad u kome se ljudi bore protiv rata, sistema, gladi, siromaštva, usamljenosti i teže ka boljem sutra. – Odrastao sam u gradu koji obiluje narodnom kulturom i umetnošću. Dok pišem, ovi narodni elementi ne mogu a da ne budu u mojim delima. Oni su u izvesnoj meri i uticali na moj način pisanja – otkrio je temelje svog stvaralaštva „Guan Moje“.
U svojim delima pokušava da raskrinka komunistički režim u svojoj zemlji i sa radošću priča o otvaranju Kine ka svetu i dopuštanju ulaska stranoj književnosti, kulturi i ljudima. On govori da bez novog perioda u Kini on ne bi ni stvarao.
– Reforme i otvaranje Kine koje su se dogodile osamdesetih dale su mi priliku da pišem. Pre 1980. godine, kineski pisci bili su pod uticajem sovjetskih pisaca, a tokom osamdesetih pod uticajem evropskih i američkih pisaca. Iz moje perspektive, otvaranje Kine i reforme bili su izuzetni događaji za Kinu – rekao je Jen.
Mo Jen je 2012. godine dobio Nobelovu nagradu za svoje životno stvarlaštvo ,,u maniru halucinatnog realizma koji spaja narodne priče, istoriju i savremeno doba’’. Roman ,,Žabe’’ koji je objavljen 2009. godine, a pisan je u obliku pisma i dramskog teksta koji se nalazi pri samom kraju romana, dok se sama radnja romana bavi društvenim problemima od revolucije pa sve do početka 21. veka. Glavni lik ovog romana je naratorova ,,tetka’’ koja je opisana kao vrsna babica, ali se njena sreća okreće u drugom pravcu kada biva osuđena zbog obavljanja velikog broja abortusa.
Pored Mo Jena, 2000. godine Gao Singđen dobio je Nobelov nagradu za književnost za delo ,,Planina duše’’ i on ulazi u istoriju kao prvi kineski pisac koji je osvojio Nobelovu nagradu. Međutim, Gao Singđen je 1989. godine izbegao u Francusku jer se javno odrekao komunističke partije i nakon toga njegova dela su zabranjena u Kini. On dobija francusko državljanstvo i pod njim dobija Nobelovu nagradu. Mo Jen je jedini kineski pisac koji je osvojio Nobelovu nagradu kao stanovnik Narodne Republike Kine i sa njenim državljanstvom.
Njegova dela su često okarakterisana kao književnost traganja za korenima. Do sada je objavio 11 romana (među kojima su najpoznatiji Priče o crvenom sirku’’, 1987; ,,Balade o mladicama belog luka iz Raja’’, 1988; ,Velika nedra i široka bedra’’, 1996; ,,Smrt na sandalovom kocu’’, 2005; ,,Umoran od života i smrti’’, 2006; ,,Žabe’’), 30 novela, više od 80 pripovetki, dve drame, pet zbirki eseja i devet scenarija.
Pored Nobelove nagrade, Mo Jen dobija 2009. Godine najprestižniju nagradu u Kini , Mao Dunova nagrada, za roman ,,Žabe’’.
Neka dela ovog modernističkog pisca pretočena su na filmsko platno: ,,Crveni sirak’’, 1988; ,,Sunce ima uši’’, 1994; ,,Beli pamuk’’, 1999; ,,Srećna vremena’’, 2000; ,,Toplota’’, 2003.
Autorka: Olivera Pantelić
