Vladislav Radak, svetski – a naš. Kada bih želela da na najbolji način opišem ovog momka pokušala bih sa: matematičar, autor i voditelj emisije za mlade, muzičar, predavač, pisac.. jednom rečju umetnik. Mene je fascinirao, a nadam se da će i vas. Predstavljanje njegovog trećeg romana koji nosi naziv „Knjiga“ bio je osnov za jedno lepo druženje sa našim portalom i za jedan kratak intervju koji će, verujem, biti koristan za sve mlade ljude koji sanjaju velike snove.
* Mnogi smatraju da ako voliš matematiku, nespojivo je da voliš i ono što pokreće drugu hemisferu mozga – književnost. Kako si ti uspeo da spojiš, možda, nespojivo?
Nisam ja i to se nije desilo u skorije vreme. Kroz istoriju, počevši od antičke Grčke, mnogi matematičari su pisanje shvatali kao logičan nastavak prirodnih nauka i obrnuto. Za mene je pisanje neophodnost kao jedini način izražavanja u kome ja mogu da doživim katarzu. U pisanju koristim određene matematičke zakonitosti i pravila, dok je za matematiku potrebna kreativnost koja se može postići izučavanjem različitih vidova umetnosti.
* Živiš i radiš u Nemačkoj, a opet se vratiš Srbiji. Šta nas, po tvom mišljenju, razlikuje od Nemaca?
Apsolutno sve. Ponekad mislim da smo sa druge planete. Nemci su vredni, posvećeni i fokusirani na svoju ulogu u društvu. Razmišljaju kako da doprinesu zajednici i ne razmišljaju o žrtvi. Oni su spremni da ceo život rade jednu stvar, da je dovedu do pefekcije i da nikada ne traže nagradu za to. Srbi žele da se razumeju u sve i da im život bude što dinamičniji i raznolik. Srbin ide na letovanje čak iako te godine nije imao jedan radni dan, dok većina mojih kolega, koji rade dvadeset godina preko 12 sati dnevno ni ne znaju šta je more niti o njemu ramišljaju. Odmore uglavnom provode sa porodicom kod kuće.
* Kada počinje tvoj radni dan, a kada se završava?
Počinje u sedam, a trudim se da mi se završi pre ponoći. Ne pravim pauze, gladam da se hranim maksimalno zdravo i ako treba da pređem neki kraći put teram sebe da koristim bicikl.
* Roman „Knjiga“ govori o raznim temama. Šta bi izdvojio kao suštinu tog romana?
Roman kao književna i umetnička kategorija ne bi smeo da ima suštinu, niti univerzalnu poruku kako su nas pogrešno učili u školama. Onda bi smo mi kao pisci pisali brošure i flajere. Za mene je roman uspešan ako svaki čitalac vidi svoj odraz na stranicama, pogotovo ako je svaki od tih odraza različit od originala i od ostalih odraza. Uspeh književnog dela leži u snazi da rečima čitaoca pomeri iz mesta, kreira mu specifičnu hemiju u organizmu, da ga natera da oseti ushićenje koje ne može biti proizvedeno u nekoj drugoj sferi života.
* Vodio si emisiju za mlade. Reci mi nešto više o tome?
„Stepenište“ je bio projekat školske redakcije RTS-a koji je na početku imao zabavno mali budžet, ali pregršt entuzijazma i hemije među urednicima i voditeljima. Kako smo rasli, tako je spektar mogućnosti rastao. Ponosan sam što sam radio sa tim divnim ljudima koji su svi eksplodirali u lidere i reperentativne primerke ovog društva. Emisija je završena na samom kreativnom i produkcijskom vrhuncu, u najvećem televizijskom studiju u zemlji sa sedam kamera, preko dvadeset gostiju po emisiji, na tri bine, sa bendom uživo i tridesetak ljudi uključenih u snimanje. I dalje tvrdim da smo imali bolji termin na televiziji, da bi smo stigli do impresivne gledanosti.
* Savet mladim ljudima za uspešan život?
Sve zavisi šta je definicija uspešnog života. Ja ne mislim da sam u bilo kom segmentu života uspešan. Ako ta definicija znači imati sigurnost i zavetrinu u turbulentnom kapitalističkom svetu, moj savet mladima je da se fokusiraju na jednu stvar (koja je tražena i dobro plaćena) i da se, bez obzira na unutrašnje nemire, maksimalno posvete toj profesiji i negledaju unazad. Ako uspešan život za nekog predstavlja da taj život posvete onome što vole, onda je moj savet da budu spemni na ponižavanja, vređanja, omalažavanje onoga što rade, što na širem planu znači da budu spremni da ih većina ljudi u nekom trenutku napusti.
* Šta je po tebi definicija ljudske slobode?
Dati ljudima slobodu da se nesmetano ubijaju, to sam rekao i u svom poslednjem romanu. Sigurnost i sloboda nikad nisu bili više udaljeni. Možemo biti u potpunosti slobodni ako nešto osećamo, a osećaćemo tek kada naš život i životi ljudi do kojih nam je stalo mogu biti pretvoreni u prah i pepeo u sekundi. Da završim ovu misao citiraću Lui Si Keja, američkog filozofa i komičara koji kaže: „Vratimo lavove međ’ ljude. Svet će biti mnogo lepše mesto kada svakog trenutka postoji šansa da te lav zaskoči i pojede. Zamislite tržne centre koji imaju svaki po par lavova: ljudi bi brzo i efikasno ušli, kupili samo ono što im treba i izleteli napolje. Više bi cenili ono što imaju.“
