’13.
Znaš li da ovaj dan miriše na stari hrast? Ne znam zašto, ali miriše, osećaš li? Sećanja su čudna stvar, oblikujem ih godinama, seciram i kratim, ali mirisi, oni ostaju kao prirodni teleport protkan rečima. Kao pažljivo istkana paukova mreža koja će se zalepiti, koliko god pažljivo da je skloniš, negde preko levog oka. U njih se ušuškalo sve što sam videla, osetila, probala i doživela. Sve što sam mislila da sam zaboravila ima svoj miris i čeka me u zasedi. Pronalazi me u najčudnije vreme, ujutru nakon alarma, pod tušem, u kafani, na ulici. Pod lipom, ali tuđom i na nekoj tuđoj klupi, miriše mi.
Miriše na cimet i pomorandžu, do pola oljuštenu. I miriše na travu, jutrom, duboko ispod snega. Na kokos i kesten, ubran u šumi iznad kuće gde sam nekad živela. Miriše na nešto orijentalno, začin možda, nisam sigurna.
Na praznu autobusku stanicu i kolače na meru. Miriše mi na zeleni Orbit i kaktus, koji ne znam kako miriše. Miriše na točeno pivo i Alexanderplatz. Na francuski film i Gibonnia. Miriše na sveže okrečene zidove i zimu u vunenoj kapi.
Miriše mi na vetar i Usne vrele višnje i davno izgubljene sitnice.
Miriše mi na beli rum. Zreo limun. Maglu. Daleko more, crveno Sunce i mokar pesak.
Miriše mi na strah i smeh.
——————————————————————————————————————————
’14
Sad miriše na gumene bombone iz detinjstva koje više nikada neće mirisati isto. Na pokošenu travu, miris koji nikada nisam volela.
Na unutrašnji šav crne kape koju je iz kontejnera izvukao neko ko može još jednu zimu u tome da čeka. Na spoljašnji šav sive kape, čija sudbina nije poznata.
Miriše na zagorelu večeru koja nikada nije spremljena. I dalje miriše na cimet, ali ne onaj u kolačima na meru. Opet miriše trag crvenog laka za nokte na zidu, ali nije ta nijansa.
I miriše na poznato. Ono loše poznato, recimo pihtije. Na požuteli scenario pisan za drugo vreme i druge ljude. Miriše na paučinu posle kiše. Na šupalj žir i iste priče.
Znaš kako miriše ništa? Ovako.
Autorka: Sanja S.
Izvor: Blacksheep.rs
