Kada se nabroje sva dostignuća i nagrade mladog fizičara Miljana Dašića, teško je poverovati da je reč o dvadesetrogodišnjem mladiću. Počev od takmičenja iz matematike, fizike i programiranja u osnovnoj i srednjoj školi, Miljan nezaustavljivo osvaja vrhove, postavlja sebi nove ciljeve, i pomera granice na polju nauke.
Trenutno je master student Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu (nanoelektronika i fotonika), sa prosekom 10.00. Radi master rad na Institutu za fiziku, u okviru srpsko-francuskog projekta sa Université de Lorraine.
Miljan je pohađao seminare fizike u IS Petnica i uradio dva naučna rada pod mentorstvom profesora sa Instituta za fiziku.U IV razredu gimnazije osvojio je I mesto na Izbornom takmičenju za svetsku Olimpijadu iz fizike, i tako postao član Olimpijskog tima Srbije. Leta 2009. proveo je 3 nedelje u Izraelu radeći projekat optimizacije “Segway”-a na poznatom institutu Tehnion. Sa timom kolega napisao je i prezentovao rad na konferenciji kojoj je prisustvovao ministar nauke Izraela.
Kao odličan student Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu diplomirao je na odseku za Fizičku Elektroniku, sa prosečnom ocenom 9.93. Tokom studija usavršavao se na više svetski poznatih univerziteta. Bio je učesnik UREKA’11 programa na kome je odabranih 15 studenata iz celog sveta radilo na projektima Tindal instituta u Irskoj. Bavio se eksperimentalnom karakterizacijom i simulacijama poluprovodničkog optičkog pojačavača. Ličnom inicijativom povezao se sa profesorom Milošem Popovićem sa University of Colorado at Boulder (SAD).
Radio je kao asistent u profesorovoj laboratoriji (Jul-Oktobar 2012) na razvoju nanofotonskih uređaja i njihovom dizajnu za fabrikaciju. Kroz IAESTE’13 praksu, radio je 3 meseca na Lappeenranta University of Technology u Finskoj, baveći se simulacijama superprovodnika.
Kao učesnik međunarodnih konferencija ima pet objavljenih radova. Najmlađi je učesnik konferencije TELFOR’12 i dobitnik nagrade za najbolji rad na IEEESTEC’12. Kao predstavnik ETF-a takmičio se iz Osnova Elektrotehnike na Elektrijadi (2010-2012) osvojivši I, II i III mesto.
Pitali smo ga kojim postignućima se najviše ponosi.
Nije lako odlučiti se za jedno postignuće, pošto jasno vidim dva paralelna razvojna puta u bavljenju naukom. Jedan je takmičarski, a drugi je istraživački. Najviše se ponosim osvajanjem I mesta na Izbornom takmičenju za svetsku Olimpijadu iz fizike i time što sam postao član Olimpijskog tima svoje zemlje.
U istraživačkom domenu, najviše se ponosim činjenicom da sam najmlađi učesnik Telekomunikacionog foruma 2012, gde sam još kao student prezentovao svoj rad u kategoriji profesionalnih radova. Naravno, ponosim se i osvajanjem nagrade za najbolji rad na konferenciji IEEESTEC 2012, odžanoj na Elektronskom fakultetu u Nišu.
Kako se stiže od prvih matematičkih zadataka do Olimpijade iz fizike?
“I put od hiljadu milja počinje prvim korakom.“
Još pre polaska u školu sećam se da je majka imala običaj da mi postavlja zadatke primerene tom uzrastu, tako sam stekao prvi utisak o brojevima i o rešavanju zadataka. U školi sam pokazivao sklonost ka logičkom razmišljanju i stekao ljubav ka rešavanju problema. Nekako mi se čini da je stav prema matematici jasan, ljubav prema njoj imate ili nemate. Ja sam kao dete pronašao tu ljubav.
Kasnije se ljubav prema matematici prenela na fiziku, koju sam zavoleo još i više. Postoje matematičari koji su isključivo verni toj kraljici nauka i nisu toliko zainteresovani za njene primene u fizici i inženjerstvu. Jedan je osećaj rešiti težak integral čisto matematički, a drugačiji kada se do tog integrala došlo rešavanjem fizičkog problema i njegovo rešenje daje rezultat koji ima fizičkog smisla.
Ja sam shvatio da mi najveće zadovoljstvo donosi upravo njena primena, na primer, bilo mi je jako zanimljivo da rešavam zanimljive probleme kretanja pošto su to problemi iz prirode.
Da sumiram i odgovorim direktno na Vaše pitanje, prvi korak dolazi usled sklonosti i ljubavi prema ovim oblastima, a dalji napredak direktno zavisi od uloženog truda i posvećenosti. Od prvih zadataka do Olimpijade stiže se predanim radom i istrajnošću.
Dodatna prednost, osim stečenog znanja i uvežbanosti, jesu stečene karakterne osobine koje su bitne i za druge sfere života van ovog polja.
Smatram da pri radu sa talentovanim učenicima treba kod njih razviti ove osobine, podstaći ih na kritičko razmišljanje i na kreativnost, ali i promovisati spartanski duh.
Šta ti je motivacija u radu?
Motivacija u radu mi je težnja ka napretku, ka postizanju većeg znanja i razumevanja. U prethodnom pasusu govorio sam o ljubavi prema rešavanju problema i učenju novih oblasti fizike. Sa druge strane, sklonost ka istraživačkom radu otkrio sam u Istraživačkoj Stanici Petnica, kao višegodišnji polaznik seminara fizike. Tamo sam i napravio prvi korak u nauku, prezentovanjem naučnog rada na konferenciji u Petnici. Ta istraživačka strast je još jača, jer sada opremljeni znanjem dolazite do novih rezultata, sami unapređujete nauku. Logičan nastavak uspešne takmičarske karijere jeste istraživački rad. Dečiju radost rešenog zadatka donosi radost otkrivanja nove zakonitosti i donošenje sopstvenih zaključaka.
Mislim da je pravi pristup u ovom polju želja da pobediš samog sebe. Na primer, dešavalo mi se da pobedim na takmičenju, a da ne budem zadovoljan jer nisam dovoljno dobro uradio, ili da prezentujem rad na međunarodnoj konferenciji, a da nisam zadovoljan kvalitetom tog rada. Nikada nisam svoj status bazirao na poređenju, nego na tome da li sam uspeo da samog sebe pobedim, to podstiče na stalni napredak.
Koliko čovek i kako sazreva kad raste uz nauku i kroz nauku?
Glavna odlika ozbiljnog bavljenja naukom jeste jasan razvojni put. Kada se uči nova oblast kreće se od uvodnih problema, da bi se stiglo do zadataka olimpijske težine. Mislim da je taj razvojni put dragocen i to je jedan od razloga koji me je najviše privukao da se posvetim radu u ovom polju. Osobine koje se razvijaju kontinuiranim i višegodišnjim radom su – smisao za rešavanje problema, visoka koncentracija, pouzdanost, predanost, upornost. Vremenom se razvija takva sklonost koja se može porediti sa strašću.
Na primer, nekome je strast da slobodno vreme vikendom provede pecajući, da satima mirno i pažljivo čeka. Tako se može satima rešavati neki zadatak čije tačno rešenje donosi ushićenje kao kad se upeca velika riba. Nije slučajno naš veliki matematičar, Mika Petrović, bio istovremeno i veliki alas, pošto je analogija matematike i pecanja očigledna.
Na iskusne i predane takmičare u ovim disciplinama može se gledati kao na intelektualne sportiste čije je sredstvo rada papir i olovka, jer naša takmičenja upravo i jesu slična sportskim takmičenjima. Poznato je da se do vrhunskih sportskih rezultata dolazi velikim radom, dobrom organizacijom treninga i odricanjem, slično važi i za vrhunske takmičare u matematici i fizici.
“Kako se postaje šampion? Tako što izađeš na teren i pobediš kad je najteže.”
Poznata je anegdota šta je jedan profesor odgovorio svom učeniku na pitanje kako se pobeđuje na takmičenju? „Na takmičenju se pobeđuje tako što izađeš i uradiš sve tačno.“ Vremenom se razvija takva sklonost koja se može porediti sa strašću.
Da sumiram, sazrevanje uz nauku podstiče spartanski duh i pozitivne osobine.
Kako ti vidiš nauku i istraživački rad u Srbiji? Koliko se razlikuje status nauke kod nas i u svetu?
Odgovor na Vaše pitanje ograničiću na domen istraživačkog rada u fizici i elektrotehnici pošto je to moje polje. Postoji kvalitetna naučna edukacija u ovom polju, posebno kroz rad na programima u IS Petnica, tako da Srbija ne treba da brine o kvalitetnom istraživačkom kadru. Moj rad se više bazira na teoriji i računarskim simulacijama.
Mislim da za teorijski rad koji uključuje upotrebu papira i olovke i računara postoje kvalitetni uslovi za rad kod nas, koji nimalo ne zaostaju za Evropom i svetom. Ovo kažem na osnovu svog iskustva rada u više stranih država. Sa druge strane, u eksperimentalnom radu je teže zbog većih ulaganja u opremu, ali mislim da su naše eksperimentalne grupe koje su obezbedile potrebnu opremu, takođe potpuno konkurentne sa sličnim grupama u svetu.
Status nauke kod nas je solidan, ali postoji mnogo prostora za unapređenje. Ozbiljna država mora imati zdrav i ozbiljan odnos prema nauci. Logično je da veća ulaganja donose podizanje nivoa i kvaliteta. Smatram da jedna ozbiljna državna platforma koja će nauku tretirati kao resurs od nacionalnog interesa može doneti napredak.
Ne treba nauku tretirati kao nebitan resor, već joj treba dati važnost resora kao što su privreda, energetika, zdravstvo. Ne kažem da treba ulagati u nauku kao u ove resore, već proporcionalno potrebama, samo je treba tretirati sa istim respektom i istom ozbiljnošću.
Svoje savete Miljan prenosi mlađim kolegama kao student mentor u okviru projekta Studentske Unije. Nastavio je svoj petnički angažman kao student saradnik na seminaru fizike. Član je Udruženja studenata elektrotehnike Evrope (EESTEC) i nosilac stipendije Fonda za mlade talente Dositeja.
Miljanovi planovi za budućnost uključuju zaposlenje na Institutu za fiziku i dvojni srpsko-francuski doktorat. Mlad i uspešan, on vredno radi na ostvarenju svojih ciljeva, i trudi se da svoje slobodno vreme provede u druženju sa vršnjacima ili baveći se nekim sportom.
Stav kojim se rukovodim jeste da intelektualni razvoj treba da prati i fizički. Na svom primeru potvrđujem poslovicu da je u zdravom telu i zdrav duh. Trudim se da se u slobodno vreme bavim sportom. Odabrao sam plivanje kao sport koji trenira sve mišiće i razvija kondiciju. Osetio sam veću raspoloženost za rad kada sam krenuo redovno da plivam. Činjenica je da najbolji odmor od umnog rada donosi sport.
Volim kolektivne sportove kao što su basket i fudbal zato što donose osećaj zajedništva, ne igrate samo za sebe nego za svoj tim. Mislim da se drugarstvo jako lepo ojačava zajedničkim igranjem ovih sportova. Osim sporta, volim da u slobodno vreme slušam muziku. Ne sviram nijedan instrument, ali volim da zapevam.
Na jednoj od Elektrijada, moji prijatelji iz Istočnog Sarajeva i ja smo se svake večeri pre izlaska u klub okupljali na zbor da se družimo i da zapevamo. Tako smo došli do osnivanja Pevačkog društva “Sokolovi”, maja 2012. godine. Uvek kad se okupimo, volimo da zapevamo. Najzanimljiviji mi je krajiški stil pevanja. Može se pevati i bez muzičke pratnje pri čemu je jedan glas vodeći, a ostali ga prate.
Zahvaljujem Vam se na ovom intervjuu. Kao zaključak bih poručio čitaocima ovog portala da pronađu ljubav prema određenoj oblasti i da predano rade na svom usavršavanju. Takođe, svaki posao treba da bude praćen sportom i druženjem sa prijateljima pošto to donosi pravi smisao i sreću.
Intervju radila: Srbijanka Stanković
