Budva. Jedan pojam, a toliko mnogo značenja. Samo mojih, nedefinisano razlivenih fleka različitih boja po mojim sećanjima. Jedan grad, a toliko mnogo priča u njemu koje se šire i prepliću, stvarajući nove priče, koje tek treba da se dogode. Jer Budva nema kraj. Iako sam se stalno vraćala u nju, pokušavši nešto da završim, da zaokružim, Budva se opire da bude samo još jedno mesto na karti koje je precrtano. Ona i dalje nudi i obećava, pleni svojim raskošnim sjajem, iako su davno pokušali da je unakaze suludim arhitektonskim hirurškim intervencijama. U tom haotičnom hibridnom cirkus-vašaru, punom bluda i kiča, stidljivo se i dalje krije bogata istorija Ilira, Rimljana i Mlečana, velelepna arhitektura starog grada, divlja priroda ostrva Sveti Nikola i egzotične stene Mogrena koje grade nova prirodno stvorena vajarska dela. Osim mojih duboko sentimentalnih razloga, Budva ipak ima neke objektivne razloge da ne bude zaboravljena i prepuštena ovoj novoj generaciji neukusa, koja pokušava da je demoralizuje i desakralizuje. I sada kad je vidim tako jeftino dekorisanu kao neku novogodišnju jelku, pokušavam da se setim kakva je bila, davno pre dvadeset godina kada sam je prvi put ugledala, pre nego što su krenuli da je skrnave.
Pokušavam da se setim mog prvog susreta sa Budvom, njenim toplim vazduhom koji nosi mirise soli, dok je bila neiskvarena i nevina u svojoj jednostavnosti i lepoti, baš kao i moja svest. Jer te čiste impresije jednog deteta čije je iskustvo poput tabule rase, koje još nije videlo druga mora i druge gradove, pune su iskonskog divljenja i čuđenja, koje će se kasnije mešati sa drugim iskustvima i onda sve to obrađivati i međusobno porediti. A poređenja uvek nešto daju, a nešto oduzmu. Zato sada, posle dvadeset godina, ova Budva ne može da bude ta ista Budva… Ali ja želim da se vratim u nju, da ponovo zajedno budemo mlade, jednostavne i lepe.
Prvi put, mastilo prosuto po noći i milioni šljokica kao ogledalo zvezda trepere po tihoj mesečini. Ushićenje i nemir, kao uvek pred nečim velikim, zagonetnim i nedostižnim. Bila sam dete i zvuci Budve noću i njene boje razlivene po površini mora ušle su u mene da me preobrate. Svaki put kad čujem pesmu Bore Čorbe Veče ne miriše na rakove i školjke, ja se setim tih noći kada smo bezbrižno šetali od Bečića do Budve udišući isparenja mora, udišući isti vazduh koje nam je more izdahnulo. Taj vazduh prepun minerala širio bi moja pluća i ja bih osećala prisustvo svih alveola u mom telu, koje su po prvi put tako duboko oživljene. Moje alveole sada nose more u sebi, kao školjka izbačena na obalu iz koje se čuju talasi koji potiču iz nekog drugog vremena, iz nekih drugih dalekih voda. Jedna školjka nosi u sebi tajne sva četri okeana, još pre nego što su okeani nastali, iscurevši kroz pukotine pra-kopna, prodireći kroz sfere Zemlje, da oforme četiri malena potomka praokeana. Svaka kap tog gigantskog praokeana curi niz školjku i peva pesmu sirena iz nje, tiho, kao što alveole u mojim plućima prevode na sopstveni jezik te iste melodije, šifrovane od strane prirode i nedostupne ljudima. Taj miris je za mene postao droga i uvek sam se u onim tužnim godinama na suvom, bez mora, sećala tih nota kao nečeg esencijalnog i egzistencijalnog, za mene, jednu takvu malu novootkrivenu sirenu prognanu iz svog vodenog raja, u neke suve tužne gole siromašne predele Vojvodine.
Usledila je predugačka decenija ničega – decenija neodlaženja na more. Zarobljena u našem monotonom nedešavanju, ravnom i tupom, bez senzacija. U tim godinama, merili smo vreme prema odlascima na more i takmičili se međusobno ko je više puta bio tamo. Mom bratu je omiljeni argument u raspravama bio taj što je za jedanput više bio na moru nego ja. Bilo bi to ovako nekako: “Ajde ćuti tamo, ja sam u pravu, ja sam bio više puta na moru od tebe”. Zainatila sam se da ga prestignem. I davno sam ga oduvala.
Posle desetak godina, iznenadan odlazak u Budvu, što bismo rekli “ničim izazvan”, potpuno avanturisticki, kao iz filmova. Moj najbolji drug Bane je našao posao u Budvi i ja sam odmah krenula da gajim svoje uvrute ideje i da smisljam kako da pobegnem na more sa njim, nađem posao i provedem celo leto tamo, a da pritom ubedim još nekog da ide sa mnom, jer sam znala da je Bane isuviše ozbiljan i odgovoran da bi se sa mnom upuštao u moje majstorski osmišljene ludosti. Svojim manipulatorskim veštinama vrlo uspešno sam za kratko vreme našla žrtvu koja će me pratiti na ovim putašestvijama, koje će se pokazati ključnim za dalja dešavanja i opredeljenja u mom životu. Bila je to Ivana, uvrnuta na sebi svojstven način iuskoro će se pokazati – savršena za ovakve “projekte”. Svoj plan sam joj iznela jednom prilikom dok smo zajedno bežale iz škole.
Počelo je ovako: „Ivana, je l’ hoćeš da bežiš sa mnom iz škole danas?“. Ona je pitala: „Ali zašto? Danas nemamo nikakve testove, nemamo od čega da bežimo.“ – „Baš zato“, odgovorih ja. Zadovoljna tim mojim argumentom pridružila mi se u opštem prećutnom besmislu: „E ONDA hoću“. Odmah sam znala da je ona savršen kandidat. Otišle smo u obliznji kafić na tursku kafu, gde sam joj iznela svoju paklenu strategiju.
Kao i svaka moja strategija, ni ova se nije zasnivala na nekim objektivnim opipljivim metodama, nego isključivo na nekim vazdušastim mogućnostima koje će snaga volje doneti u moj život. Svaki put kada bih nekome iznosila svoje planove, ljudi bi začuđeno postavili milion pitanja u stilu: “A kako misliš to da izvedeš?” Ne izvodim ja ništa, ja samo zamislim, a kosmos se sam postara da to i ostvari. Uvek mi je iznova zanimljivo da posmatram situacije kojima se on koristi da mi udovolji i beskrajno me zabavlja to njegovo igranje sa onim spletom događaja koje mi ljudi nazivamo “okolnosti”. Naravno, čisto da me ne bi razmazio, moj kosmos (to nije baš ovaj isti kosmos kao vaš) mi često podmeće nogu i pravi razne spletke da bi me prividno sprečio u ostvarivanju onoga što želim, samo da bi mi bilo slađe na kraju kad se to i ostvari.
Tako se ni Budva nije desila lagano, bez muke. Danima smo bez centa u džepu šetale gradom tražeći posao i smeštaj, pevajući pesmu Ekatarine Velike:
Ovde je zima, ovde je hladno, ovde je mrak
Ovde nema posla i nemirno se spava
Ovde je zima, ovde je hladno, ovde je mrak
Ja nemam gde da spavam, ja nemam gde da spavam
Vodi me na Jadransko more
Ipak, posle nekoliko mučnih dana agonije, našle smo i posao i stan. Ostalo je istorija. Ne bih vas dalje zabavljala našim dogodovštinama, jer bi se to završilo pisanjem romana. Dovoljno će biti ako kažem da me je ovo putovanje suštinski promenilo, odnosno nije me uopšte promenilo, nego me je vratilo mojoj pravoj prirodi, iz koje sam nesvesno bežala, osećajući zbunjenost i skučenost u soptsvenoj koži. Bežeći do sebe, pokušavši da se promenim, na kraju sam se vratila sebi, shvativši da se moja najveća promena desila upravo onda kada sam odlučila da ne želim da se menjam uopšte. Moj preobražaj iz gusenice u leptira desio se baš tu, u Budvi, jer sam konačno upoznala neke nove i zanimljive ljude u kojima sam prepoznala sebe.
Jednog sasvim običnog dana, na nebu se pojavila jedna crvena mrlja. Kako nam se približavala jasnije su se oslikavali njeni obrisi – bio je to crveni paraglajder. Od svih mesta na Slovenskoj plaži, paraglajder se obrušio baš na nas i sletao nekoliko metara dalje. Onda je posle nekog vremena sleteo još jedan, i mi smo u čudu posmatrale, za nas tada tako misteriozna daleka bića, padobrance koji su tako izneneda ušetali, odnosno sleteli, u naš život. Po svom karakteru i pojavi, više su ličili na životinje nego na ljude. Grega je bio kao ptica, imao je sive prodorne oči, govorio je tiho i uvek zamišljen, nagnutim uvetom na jednu stranu osluškivao sa koje strane dolazi vetar. Jure je bio staloženiji, manje nebeski, a više zemljani tip. On se pojavio na našoj plaži nekako trapavo i smotano, sav izbijan, u ranama i krastama. Objasnio mi je da su ti ožiljci koje nosi od pada padobranom, jer nije dobro ispratio vetar i stropoštao se par metara od zemlje. Sticajem okolnosti ili sudbine, Jure je pao na istom tom mestu na plaži gde smo Ivana i ja radile. Kada se sledeći put vratio na mesto svog pada – tu sam stojala ja.
Tako je priča krenula da se odmotava. Njih dvojica su nas volela zaštitnički kao prava braća, kao naši mentori i gurui. Oni su u nama videli sebe pre nego što su postali to što jesu, a mi u njima ono što želimo da postanemo. Putovali su svetom baveći se ekstremnim sportovima, usput snimajući filmove i fotografije o prirodnim lepotama planete Zemlje. Sada je na red došla priroda Crne Gore i zbog tog filma su se i zadesili tu, u Budvi. Danima bi se smucali po Prokletijama, a onda bi se spuštali do mora, pričajući nam svoje dogodovštine iz planina. Odmah sam znala da je to nešto što i ja želim da radim, samo nisam znala KAKO. Ni danas ne znam. Ali i dalje pokušavam.
Oni su nas uključili u svoje živote, stalno iznova režirajući neke zanimljive aktivnosti u kojima bismo svi zajedno učestvovali. Bilo da pravimo piknik na Skadarskom jezeru, bilo da smo na koncertu Rolling Stonsa na Jazu, bilo da letimo padobranom i Grega mi iz vazduha pokazuje Koziju stazu na obroncima Lovćena, dok se Budva pomalja iza brda sa svojim crvenim krovovima i liči na igru Monopol, bilo da samo pijemo pivo uz zalazak sunca na plaži u Bečićima – svaki zajedno provedeni trenutak bio je poseban, jer su oni nili ti koju su širili mir oko sebe poput nekih monaha.
Na jednom od letenja, gledavši more kako svetluca ispod mene, dok lebdim u vazduhu kao u nekoj peni, potpuno izgubivši osećaj za gravitaciju, u glavi mi se stvorila misao koju je posle Jure izgovorio: “Najveća želja mi je da poletim padobranom iznad mora i da se samo u jednom momentu otkačim i uskočim u more”. Ne znam da li je to ikada ostvario, znam da ja nisam. Jure je imao taj talenat da mi čita misli, a i služio se raznim sredstvima da bi u tome uspeo – krao je parčiće kartona na kojima sam pisala poeziju i čitao ih krišom. Vidno zbunjen mojim stihovima, zaključio je kako mene može razumeti samo Vanzemaljac. I kako ću istog jednom i pronaći.
Jure i Grega su uskoro otišli iz naših života, ali tih mesec dana što smo proveli zajedno su i mene i Ivanu oblikovali za ceo život. Gregu sam posle još jednom videla u Podgorici na premijeri njegovog filma, zatim u Beogradu kada je došao da kupi pesmu Sanje Ilić za jedan novi film i na kraju u Herceg Novom kada smo išli na planinarenje. A Jureta…Jureta nikada nisam videla. Jednog dana sam samo saznala da je umro i posle mnogo plakanja, shvatila sam da sam ga tek tada ponovo ugledala. Ili barem on mene.
Budva je počela da menja lica i boje. Preselila sam se iz Beograda za Tivat i povremeno svaraćala u Budvu kada bih imala slobodnog vremena. To nije bila ona ista Budva. Svi su iz nje otišli, a ja sam ostala sama. Kroz nju su sada šetali duhovi. Postala je toliko drugačija, da mi je i samo njeno ime postalo strano. Kada bi ljudi pričali o njoj, činilo mi se da je to neki drugi grad na geografskoj karti Crne Gore koji nema ništa zajedničko sa onim mojim gradom sačinjenim od uspomena, slika i pesama. Svaki put bih se sećala Ivane, osećala njeno (ne)prisustvo u vazduhu dok šetam mestima na kojima smo zajedno bile. Ponekad bih joj poslala poruku, banalnu poput “Pozdrav iz Budve” ili stihove Galije:
Ne mogu da shvatim obalu kao što je jadranska
Tamo nema više nikoga kao što smo ti i ja
Samo dva prozora kao dva ponora
Vode do dna
Znala sam da ona razume šta sve stane u poruku “Pozdrav iz Budve” i da ta trivijalnost u sebi ima dovoljno poezije za one koji znaju taj prećutni jezik.
A Budva je počela da mi se pokazuje na neke nove načine i činilo mi se da sam je tek tada zaista upoznala, objektivno. Ogoljena od svakih ličnih asocijacija, prilazila sam joj istraživački. Bila bih u njoj potpuno sama i šetala bih dugo sa fotoaparatom slikajući prozore i vrata, detalje na arhitekturi, loveći talase i čekajući da naprave neki od zanimljivih oblika ljudskom oku neuhvatljivih.
Sada sam konačno imala vremena da istražim njene ulice, da dok koračam njenom kaldrmom mislim na sva ta daleka plemena i narode koji su koračali tim istim ulicama vekovima ranije i da zamišljam kako su slagali kamen po kamen, dok Budva nije dobila svoje konačno lice. Vratila bih se tri i po hiljade godina unazad kada su se prema istoriji prvi put ovde pojavili znaci osnivanja grada. Vratila bih se da gledam Grke koji osnivaju svoje kolonije ovde, Ilire koji su ih u tome sprečavali i Sofokla koji je sve to prvi zapisao.Vratila bih se u 15. vek da gledam Mlečane kako podižu zid po zid starog grada. Onda bih se uspela na Citadelu i posle preko Ričardove glave krenula prema plaži skrivenoj ispod tvrđave Mogren, da bih se na kraju popela i na samu tvrđavu. Ova šetnja me uvek ostavi zatečenom, jer je more ovde tako vešto oblikovalo stene, da one liče na naslagane ploče, koje stepenasto vire i otvaraju se ka moru dok se druge stidljivo skrivaju u mračnoj tišini kamena. Ovi kameni pravougaonici podsećaju da je voda jača od stena i da sve na svetu može da pomeri to naizgled tako nežno i suptilno agregatno stanje.
Moje posete Budvi nisu uvek bile tako melanholične. Iako sam osećala da je nešto tu zauvek nestalo i da sam ostala u njoj sama da zajedno budemo spomenik nostalgiji jednog zaspalog vremena, ipak je ostala jedna iskra, predosećanje da još nešto novo može da počne. Jer Budva je bila kao pozornica za snimanje mog života na kojoj sam se uvek osećala kao lik iz nekog filma, a ne kao stvarna osoba. Sve u njoj bilo je tako dramatično i teatralno. Kao da je neko posadio seme ludosti u njenu zemlju, kad god bih zakoračila na njeno tlo unapred bih očekivala da se nešto zanimljivo dogodi. I događalo se. Ali i to bi bio poseban roman.
Onda se posle skoro 10 godina Bane vratio u Budvu i oboma nam je bilo čudno kako nas je život ponovo spojio na tom istom mestu. Išli smo zajedno na ostrvo Sveti Nikola i četvoronoške se uspinjali do vrha jedne stene obrasle kaktusima. Dok smo stigli do vrha, bila sam sva u ožiljicima. Ipak, pogled je bio impozantan i vredeo je truda. Ovo ostrvo je savršen primer divlje lepote Crne Gore, koja se i dalje ističe svojom netaknutošću i nevinošću, iako se političari I biznismeni uporno trude da je komercijalizuju i eksploatišu.
Onda se i Ivana iznenada pojavila u Budvi i ja sam došla iz Tivta da se nađem sa njom. Obišle smo sva mesta koja su za nas bila sveta, malo plakale, malo se smejale i na kraju obe shvatile tužnu spoznaju – da smo konačno odrasle.
Nisam ni bila svesna, ali to je bio poslednji put da sam bila u Budvi. Između ostalog, Ivani sam uzgredno spomenula da sam u Tivtu upoznala jednu novu osobu. Ona je odmah nanjušila neke skrivene mogućnosti, koje sam ja demistifikovala sa: “Ne znam Ivana, jako je čudan… Kao neki vanzemaljac”. I u tom momentu sam se naježila, setivši se Juretovih reči, mojih stihova napisanih po kartonskim kutijama od sladoleda koje mi je otimao iz ruku, budvanskih noći uz mesečinu i pesme Arsena Dedića:
Sve te vodilo meni
Sve što rode samoće
Mala primorska mesta
Isti pisci i ploče
To veče sam u Budvi izgubila novčanik u obliku srca, a samo srce još mnogo ranije. Vratila sam se u Tivat nekako žureći, kao da bežim od nečega što me progoni, shvativši da je život krenuo nekim drugim tokom i da tome treba ići u susret.
Kada sam se vratila u Tivat, Vanzemaljac me je čekao vidno uzrujan, sa pitanjem “Gde si bila do sad?”
“U Budvi”, promrmljala sam.
I onda sam u istom trenutku videla Budvu kako sija kao na Van Gogovoj slici “Zvezdana noć” dvadeset godina ranije, videla sam njene zaronjenje stene koje plaču kao u stihovima Džonija Štulića i more kako se razliva kao mastilo u pesmi Džibonija. Videla sam sebe i Baneta kako koračamo kada mi prvi put spominje da odlazi za Budvu, videla sam Jureta punog ožiljaka kako pada sa padobrana na to moje parče plaže, videla sam Greginu ruku koja mi pokazuje Koziju stazu, videla sam Ivanu kako se smeje i Mika Džegera kako u plavoj košulji đuska dva metra od nas na Jazu. Videla sam sva ta lica kako se mešaju i prelivaju i na kraju gube i nestaju u samo jednom licu – onom ispred mene, u licu Vanzemaljca, i shvatila da su me sva ona vodila do ovog jednog, za mene stvorenog lica po nekom čudnom kalupu mog kosmosa.
Spustila sam torbu u kojoj se više nije nalazio novčanik u obliku srca. Ostao je negde na ulicama Budve, da nestane zajedno sa njom. Spustila sam torbu i sela pored njega, mog Vanzemaljca, pogledala ga i samu sebe upitala: “Stvarno, gde li sam bila dosad?”
Izvor: http://www.miracle-travel.life/blog/
