Nervozno je skrolovala Instagram profil svojim novim mat noktima različitih boja, sedeći u bašti restorana kod moje zgrade, gde služe grilovane breskve sa pršutom u gorgonzola sosu, čekajući me. Avgustovska sparina činila je da bude još nervoznija.
–Zašto kasniš?! – Drčno me je pitala kada sam stigao.
–Ne znam –Rekao sam i seo ,dok me je ona besno gledala– Kao što ne znam što sam uopšte prihvatio da se vidim sa tobom –dodao sam.
–Zašto to kažeš? – Upitala je smirenijm tonom.
–Zato što si najveće govno koje je čovečanstvo ikad iskenjalo
Ustala je zasijanih očiju i za sobom oborila pun bokal limnuade i otišla.Od tad je više nisam video.
Očekivao sam da će me pitati što. Spremio sam odgovor na pitanje što. Zašto me nije pitala što? Rekao bih joj da ne mogu da zaboravim razgovor od pre tri godine započet krvarenjem iz nosa ispred školskog dvorišta. Kada je rekla ti, ja, pa ceo svet. Kada je lagala da će doći. Prestao sam ja da je čekam, al’ Beograd nije. Beograd zaslužuje izvinjenje.
…
Nekoliko dana kasnije, bio sam sa Mikijem u čitaonici. Savremena ekonomija, Uvod u pravo, deda pozadi koji čita francuske šansone i grmljavina. Kakav seks. Vodio sam se time da ako priroda od peska može da napravi biser, može i od mene da nastane vredan student… Ili ipak ne. Kako ti ljudi uopšte uspeju da provedu milion sati nad knjigom? Toliko je misli u mojoj glavi da više ni ne znam koje su moje.
Sat vremena kasnije,vrelo popodne oteralo me je iz vrele čitaonice u raslađen stan. Uhvatio me je osamdesetosekundni semafor kod Pravnog.
–Hej , misliš da će me večeras nazvati zubarka sa Novog Beograda?–radoznalo me je upitala žena tridesetih godina,koja je isto čekala zeleno.
Zaćutao sam zbunjeno na trenutak i rekao da stvarno nemam pojma.
– ‘Ajde ,reci? Dža ili bu?–Žena je bila uporna.
Hteo sam da joj kažem da se skloni i ne mrači moje parče neba,ali..
–Nazvaće Vas.
–Jao ,mislite? Ako me ne nazove , moraću u inostranstvu da završim intervenciju na zubu..Putujem sutra sa mamom u Češku. I ja se nadam da će me nazvati. Treba i moj omiljeni parfem da mi stigne sutra ujutru. Nadam se da će stići, uzela sam prvo samo pedeset militara parfema da ga isprobam ,ali onda sam se zaljubila u njega. Ne znam da li će stići na vreme. I nadam se da će me ova zubarka nazvati.ne žeim da ovo radim u Češkoj jer… –
Dugoočekivani semafor upalio je zeleno, potrčao sam ka drugoj strani ulice i čudio se kakvih ludaka sve danas ima.
Bacio sam se obučen u krevet, želeći da odremam malo i vratim se na ekonomiju,ali mi vikanje muškog glasa iz stana iznad nije dozvoljavalo. Prebacio sam jastuk preko glave,ali nije vredelo. Babin muž. Nikada ih do sada nisam čuo da se svađaju. Kad bolje razmislim, nikada nisam čuo njega kako priča. Približio sam se prozoru da bih čuo o čemu se radi.
Muški glas zvao je upomoć.
Nekoliko trenutaka kasnije, bio sam sprat iznad, pred babinim vratima. Bilo je zaključano i i dalje se čulo zapomaganje. Zaleteo sam se da razvalim trošna vrata ,ali me je prekinula baba koja se pela uz stepenice, vraćajući se sa pijace.
– Šta to radite ?! – Mislila je da provaljujem.
– Mužu Vam nije dobro , zove pomoć.
Baba je otključavala vrata rukama koje su se tresle i sledećeg trenutka bili smo u stanu. Njen muž je ležao na podu,a njihova mačka ,bila je na stolu i jela ostatke ručka.
– Pokušao sam da je sklonim sa stola… ali sam pao, mnogo me boli kuk –Tiho je rekao deda.
Dvadeset minuta kasnije dedu je odvezla hitna pomoć,baba je krenula za njim, zahvaljujući se što sam ostao sa njom i ja sam se vratio u svoj stan.
Opet sam pokušavao da zaspim, ignorišući stres koji sam malopre doživeo. Samo hoću da spavam i ne mislim ni o čemu. Ni o čemu…
–Milomire, pederčino pusti me da vidim dete!–Vikao je ženski glas u dvorištu zgrade.
–Milomire ,pusti me da vidim svoje dete, ubiću te! Milomire, pederčino jedna!–Nastavljala je očajna žena lupajući na ulazna vrata.
Posle nekoliko minuta ponavljanja iste rečenice i lupanja u vrata, visok prosedi čovek izašao je napolje.
–Milomire ,život si mi uništio ,gde mi je dete!? Rekla je žena udarajući ga u grudi–Pusti me da ga vidim!
–Ti si narkomanka i ne možeš da ga vidiš. Idi ili ću zvati policiju.–Čovek je bio prilično smiren.
– Milomire ,pederčino,ubiću te ,daj mi da vidim dete!
Dete je istrčalo iz zgrade ,vrišteći i držeći ženu za nogu.
Posle pola sata prepucavanja , došla je policija i odvela neuravnoteženu ženu, dete je plačući ušlo u zgradu sa svojim tatom, a meni je isteklo vreme za odmor.
Hteo sam da pobegnem od sopstvenih misli.
Šta bi se desilo kad bi nestao na skoro jedan ceo dan? Ko bi se zapitao gde si? Ko bi te pozvao i poslao ti poruku?
U dvadesetima, kad porasteš, ljubav prestane da se iskazuje rečima. Ljubav počinje da se iskazuje ponašanjem. Brigom onih koji vas vole. Gde si? Da li si dobro? Da li si dao ispit? Da li učiš za ispit? Da li si zaspao na vreme? Da li si jeo? Da li imaš para?
Ali ako nekome značiš, zar taj neko nema potrebu da provodi vreme sa tobom? I sa tobom stvara uspomene?
Ne želiš da ti stvarnost postane refleksija tvojih strahova i shvatanja. A mi smo naučeni da problem nije stvaran sve dok ne počne da utiče na nas.
Da li zbog ispitnog roka, pretoplog vremena ili takvog dana, nalazio sam se između ludaka koji bi se bilo kome ispovedio na ulici, starkelje koji vapi za pomoć i nema nikoga sem njegove žene i malog bespomoćnog deteta posvađanih roditelja.
Jednostavno se treba navići na komplikovano.
Marko Marijoković
