avgust,2012.
–Ti beše imaš sestru? – pitala je, uzimajući gutalj hrvatskog vina.
–Da, Jasna. Mlađu sestru – odgovorio sam joj, dopunio čašu i vratio se u krevet.
–Blago tebi, ako mi mama umre pre mene, biću sama na svetu – rekla je dok je oblačila pantalone i dodala – Ti nikada nećeš ostati sam.
Jul,2015.
Posle maleroznog julskog roka, konačno je došao na red mali lažni odmor. Onaj čudan osećaj kad sebi možeš da priuštiš jedan mali period nepipanja literature za faks. Miki je već bio na moru, Dora je upisala novi faks, dok sam ja provodio dane u parku sa Leom kao pravi penzioner.
Tog dana, posle parka, našao sam se sa Dorom.
– Moglo je ovo nalaženje da prođe i bez njega – rekla je Dora mazeći Lea.
– Žao mi je da sedi u stanu po ovakvom vremenu, život bi proveo napolju kad bi mogao – rekao sam dok sam mu davao poslednja dva keksa iz džepa.
–Bićeš ti dobar tata.
– Sudeći po tome koliko sam ga razmazio, da imam dete bio bih jedan od onih roditelja s kojima niko neće da se druži, jer imaju nevaspitanu decu – rekao sam i pogledao u telefon koji je zvonio.
– Oh, da li je moguće, treba joj nešto verovatno
– Ko je ? – znatiželjno je upitala Dora.
– Mila. – rekao sam i javio se na telefon.
–Čemu sam zaslužio ovu čast, sestro?
– Hej, gde si, šta radiš? Kako ispiti? – pitala me je Mila šlihtavim glasom.
– Sa Dorom sam na Tašu, reci šta ti treba Leo kenja na sred parka – rekao sam dok sam Dori nudio kesu da pokupi Leovu kaku, a ona je odmahivala glavom.
– Mislila sam … Mislim ako hoćeš, ako nisi nešto već planirao… da idemo na more? – pitala je Mila s nesigurnošću u glasu.
–Ko? Ti i ja? – pitao sam je zbunjeno.
–Pa da. Tipa Grčka, neko mirno ostrvo, ako hoćeš. Javi mi do sutra.
–Važi – prekinuo sam vezu i dalje sam bio zbunjen.
– Šta ti je ? – pitala me je Dora.
– Mila me je pitala da idemo na more.
– Vas dvoje? – i Dora se zbunila.
–Da.
–Pa idite. Taman da popravite malo bratsko-sestrinski odnos.
Vraćajući se kući, razmišljao sam o Milinom pozivu. Zar nam neće biti dosadno ako odemo samo nas dvoje? Mila i ja smo poslednji put zajedno letovali 2005. Ne računam hrvatsko kopno 2011. i ok, imali bismo o čemu da pričamo dva dana, jer o njenom životu nisam znao ništa dobrih osam meseci, ali šta posle? I zar mi neće biti čudno da na moru zaspim trezan?
Stigavši u stan, poslao sam Mili poruku.
– Idemo na more.
…
Dve nedelje kasnije, Mila je iz provincije stigla u Beograd, a Leo je iz Beograda stigao kod bake u provinciju.
Stavio sam poslednju košulju u kofer i bacio se na sofu.
– ‘Ajde ,molim te, stavi ove dve knjige sa stola u ranac – rekao sam Mili.
– Imaš nešto od knjiga za mene?
– Imaš tu na polici nešto – rekao sam zevajući.
– Kakve su ovo sektaške knjige ?
– Ne diraj mi Karizija i Vidojkovića – rekao sam joj.
– I otkad ti čitaš ljubavne romane? – rekla je i uzela knjigu Zovem se sećanje.
– Tu sam dobio na poklon . – rekao sam joj i krenuo ka kupatilu.
–Od koga? – pitala me je, a ja sam zalupio vratima.
Mila je otvorila knjigu i pročitala posvetu.
–Jednom sam ubio svoju ljubav, a bezbroj puta sam umro za nju. Srećan osamnaesti rođendan želi ti tvoja J.
– Koja kučka. – rekla je Mila i spakovala sve tri knjige u ranac.
Dvadeset četiri sata kasnije, stigli smo na Kefaloniju. Stigavši u Poros, u tom trenutku, činilo se da je to mesto najmirnije i najspokojnije na svetu. Deca meštana igrala su se na obližnjem betonskom terenu, a vlasnici lokala su nas srdačno pozdravljali. Smestivši se , rekao sam Mili da idem do plaže da prošetam.
–Ovde je tako jebeno mirno.
Pomislio sam dok sam hodao ka plaži. Nema pijanih Engleza, povraćki po trotoarima, dosadnih debelih promoterki koje te mole da uđeš u njihov kafić. Sve je tako nestvarno mirno.
Seo sam na obalu da sačekam Milu. Talasi su zapljuskivali obalu i kapljice su bile prava droga za moje plućne alveole.
Mir me je naterao da pomislim na probleme od kojih sam pobegao.
Bliskost se ne može forsirati. Ne forsirati ni ono čega nema jer se na taj način ubija i ono malo čega ima. Čovek nije ljubomoran kad voli, već kad želi da bude voljen.
Ništa ne traje večno. Ja nisam stvoren za ostavljanje. Ja sam stvoren da volim. Neobavezno. Kada sam obavezan, ne ličim na sebe i sva ona požuda iz mene pretvara se u jedan obavezujući smor. Jer ja vrištim da ostanem sam. Tako imam razlog da budem naduren, tužan i ponekad depresivan.Tako imam opravdanje što pijem i konzumiram sve što mogu. Tako mogu nesmetano da pišem svoje divne lažne priče. To sam ja. Ali sad preostaje samo čekanje. I dok čekaš da se neke stvari promene, promenićeš se možda ti.
Pogledao sam u telefon i u mirnom Porosu, na plaži, uhvatio je vajfaj signal.
Poruka od Mikija na vajberu.
Javi kad stigneš.
Uvek si birao te daleke destinacije.
Prijatelji će se interesovati kako ste se proveli na moru. Pravi prijatelji će se pitati da li ste stigli živi i zdravi i kad krećete nazad.
Dani su u Porosu prolazili mirno, kao što sam i očekivao. Kroz nekoliko dana i nekoliko plaža , leškarenja na suncu, peska u gaćama i kupanja u kristalnoj plavoj vodi dovele su i do sezone izgorelih noseva. Bio sam pravi Rudolf u sred jula.
Tog jutra probudio sam se nenaspavan.
– Neću moći na plažu, celu noć nisam spavao, ubile me ove opekotine – rekao sam Mili.
– Ne čini mi se nešto jako sunce, hoćeš da odem ja, pa da te zovnem kad procenim jačinu Sunca?
–Može, jednom me cimni ako treba da dođem, a dvaput me cimni ako ne treba da dođem, nećemo da trošimo kredit, ok?
–Ok –rekla je Mila, spakovala se i krenula na plažu.
Ležao sam u krevetu i pomislio da je ovo prvi put da vidim da Mila negde sama ide. Živeo sam sa njima do petnaeste i Mila nikada nije sama ni u prodavnicu otišla. Naši su se uvek pravdali da je mala i da ima ko da ide, da ne mora ona. Verovatno je prvi put otišla sama kada sam otišao za Beograd. Jebote, ona više nije mala. Da li je u redu uopšte što je sama otišla na plažu? Možda je još uvek mala?
Prošlo je dvadeset minuta i trudio sam se da ostanem miran. Ok, do plaže joj treba pet minuta. Zašto me nije cimnula? Jednom. Ili dva puta.
Izašao sam na terasu. Sunce nije bilo jako. Zašto me nije cimnula jednom?
Izleteo sam iz sobe i pojurio ka plaži. Ne znam zašto, ali odjednom sam se uspaničio.
Prolazile su mi kroz glavu vesti iz Blica, Kurira, Telegrafa i ostalih smeće novina. Približavao sam se plaži koja je bila skoro prazna. Srce mi je tuklo i osećao sam ogroman pritisak u grudima. Spustio sam se stepenicama do plaže. Zašto nema ljudi? Gde je Mila? Odjednom, osetio sam samo jak udarac u leđa, koji me je oborio.
Nije problem što odlaze, problem je što se vraćaju. I nije problem što ostaju, nego što ne znaju zašto.
– Hej! Hej,alo! Probudi se! Heeej! –
Polako sam otvarao oči i gledao u osobu koja me je drmala. Nisam joj video lice od Sunce koje je udaralo. Glava se pomerila i ugledao sam Milino lice.
–Je l’ si dobro? – Pitala me je Mila smešući se.
–Dobro sam. Šta se smeješ? Gde si bila? Je l’ si ti dobro? – bio sam ošamućen.
–Tuširala sam se gore pored stene, onda sam te videla kako izbezumljeno hodaš plažom i morala sam da te uplašim, udarila sam te torbom, ali ti si se srušio. Na kraju si ti mene uplašio.
– Malo si ti retardirana. Zašto me nisi zvala? – pitao sam je drčno.
–Pustila sam ti sms
– Očigledno je da mi nije stiglo ništa. – rekao sam, stresao pesak sa sebe i otišao nazad u vilu.
Mila i ja nismo progovorili do kraja dana. Kao u stara dobra vremena kada smo bili deca. Jedino što se danas nismo potukli. Bilo bi suludo da je vučem za kosu po Poroskom asfaltu kao pre desetak godina kod bake na selu.
Jer mi se ujedamo, grebemo, kidamo jedno drugo komad po komad pa se sastavljamo. Jer, tako se volimo.
Ne umemo drugačije.
Marko Marijoković
