Koji mi je omiljeni mesec?
– Januar.
Zašto januar?
– Pa eto, januar je mesec u kom jednostavno uživam.Stopi se nekako sa mnom i sa mojom srećom koju osećam u januaru. Sva ta susnežica, okićene ulice, hladno vreme… Svake godine je jednostavno posebno u januaru. Nijedan mesec nije kao januar.
U januaru se najviše nadamo i imamo najmanje para. Nadamo se da će godina koja kreće biti bolja od prošle, iako duboko u sebi znamo da će biti ista kao i prethodna, možda čak i gora. U januaru najmanje spavamo, jer su neka jedvačekanja tako dobra da ti je žao da spavaš. Donosimo važne odluke i obećavamo sebi kako od januara krećemo više da radimo, više da učimo i manje da jedemo. Januar je kao sveska na početku školske godine. Sveska za koju na početku tvrdimo da će biti uredna i čitko ispisana bez škrabotina. I ne ispunimo obećanje.
Kad bi se jednom rečju mogao opisati ovogodišnji januar ta reč bi bila… bura.
Napunio sam dvadeset godina. Položio prvi ispit. Miki, Dora i ja više nismo brucoši. Imali smo prvi ispitni rok. Shvatio sam da mi je devojka koja mi se sviđa sponzoruša. Pobijeno je 12 ljudi u Parizu i hiljade ljudi u Nigeriji. Supermen iz Feketića je zaplakao. Ciganče me je ispred faksa pljunulo po sred lica. Dora mi je poklonila pesmu. Nestali su dragi ljudi.
Da, ovaj januar je bio prava bura.
…
Unutrašnji dijalog u kome nagovaram sebe da konačno ustanem iz kreveta prekinuo je Mikijev telefonski poziv.
– ‘Aj’ u menzu?
– ‘Aj’ samo da se obučem i krećem – rekao sam promuklim glasom, jer nisam progovorio od kad sam ustao.
– Uzmi mi nešto slatko u pekari da imam za posle – rekao je Miki i prekinuo vezu.
I dalje se navikavam na to što Miki i ja živimo tako blizu. Valjda zbog najboljeg prijateljstva koje traje osam godina, a koga su baš daljina i kilometri nekada sprečavali.
Kupivši pitu sa višnjama u pekari na uglu, stao sam da sačekam zeleno na semaforu.
Za rukav jakne, povukao me je debeli Cigančić.
– Čiko, hoćeš da mi kupiš nešto da jedem? – reklo je buckasto Ciganče dok je u rukama držalo trošnu harmoniku.
– ‘Ajde – rekao sam i sebe začudio – Šta bi hteo?
– Sendvič – rekao je Cigančić k’o iz topa.
– Nemam toliko para.
– Dobro, onda rol-viršla.
Uzimajući mu rol viršlu, primetio sam da ga iza drveta čeka još jedan dečak. Ne znam da li mu je brat, ali mu je sigurno prijatelj, jer je nekoliko trenutaka kasnije polovinu te rol-viršle dao njemu.
Opet sam bio na semaforu.
Pored mene je stajala devojka koja se preko telefona žalila zbog dobijene ocene na ispitu.
– Brate,dao mi je osam…osam!!! Toliko sam učila da bih dobila osam, šta? Odmah sam otišla da poništim – govorila je devojka dok se vrtela i premeštala telefon u drugu ruku jer je stavljala labelo.
Njen razgovor čuo je i bračni par tridesetih godina sa detetom u kolicima.
– Čoveče, kad se setim faksa i onog (m)učenja… ali bih opet sve uradio isto – rekao je muž smešući se svojoj ženi.
– Naravno da bi uradio isto, da nije bilo tog faksa ne bismo se upoznali – rekla je žena i zvučala nostalgično – to polaganje, pa padanje, pa opet polaganje…i nismo jurili prosek, jurili smo jedno drugog.
Njihov razgovor prekinulo je zeleno svetlo.
Nisam mogao da prestanem da razmišljam o njihovom spokoju. Možda su se upoznali usred januarskog roka, ko zna. Možda otplaćuju stambeni kredit i otplaćivaće ga godinama, ali deluju srećno.Srećnije od lica studenata koji jure prosek koji im ne garantuje ništa sem lične satisfakcije.
Drugi semafor i još jedno čekanje zelenog. Glupi semafori i tanka linija između strpljivog čekanja, gubljenja vremena i pretrčavanja na crveno.
– Izvini, momak, koliko je sati? – pitala me je zadihana starica sa velikim naočarima i rancem na pogrbljenim leđima.
– Jedan i dvadeset – odgovorio sam ljubazno.
– Kuku meni – rekla je i odvezala maramu sa glave – Unuka mi glumi u predstavi u pozorištu ovde, je l’ to blizu odavde? Ovo joj je prva predstava, završila je glumu prošle godine, moramo da stignemo muž i ja do tamo.. – rekla je i gledala u muža koji je stigao da pređe na drugu stranu ulice i čekao je.
– Na koje pozorište mislite? Narodno?
– Mislim da nije – starica je bila zbunjena.
– Jugoslovensko, možda?
– Joj,ne znam… Tamo gde glumi Bosiljčić ovaj.
–Terazije? – nadao sam se da sam bio u pravu.
– Da! Da! Terazije! Koliko nam treba odavde pešaka? Je l’ stižemo do pola dva?
– Pa ne verujem da ćete stići, jedino da sa one strane uhvatite 27 ili 26 – rekao sam i primetio da me bledo gleda i da zna da se neće snaći – Ili jednostavno uzmite taksi, neće vas izneti mnogo, a i stići ćete na vreme na predstavu – trudio sam se da pomognem.
– Joj, znači neće puno taksi da bude? Joj, ma neka bude koliko bude, poslednji dinar bih dala za nju, ceo život smo joj podarili samo da ostvari san – rekla je baka uznemireno.
Nekoliko trenutaka kasnije, posle zelenog svetla, okrenuo sam se i nekoliko metara iza mene, baka i deka ulazili su u taksi i verovatno stigli na prvu predstavu svoje unuke.
Koliko je samo podrška najbližih bitna u životu. Kako li ljudi funkcionišu bez nje? Ili koliko poštuju podršku? Da li shvate da je trebalo da je poštuju onog trenutka kada su je izgubili?
Imam najboljeg prijatelja sa kojim bih podelio i poslednju polovinu rol-viršle, imaću i ženu sa kojom ću se smejati sadašnjim ispitnim rokovima i rado ih se sećati, dočekaću sa njom i starost i podržavaćemo unuke u jurnjavi za svojim snovima.
Dvadesete su me naučile da uvek optimistično gledam na realnost, ma kakva ona bila. A i možda i ovaj januar utiče na mene. Po dvadeseti put.
– Pa dobro ,gde si do sad više?! – gunđao je Miki kad sam ušao na vrata – Opet si se razvlačio po krevetu narednih petnaest minuta posle poziva i vukao se komirano dve ulice kao i uvek!
– I više od toga. – rekao sam zadovoljno.
Marko Marijoković
