MARKOV SVET: Početak sna

Devetnaesti april u životu. April se malo izgubio, ne zna baš kako da se ponaša, ali je kao i uvek pun iznenađenja. Igrač iz senke. Posle januara, april je mesec u kome sve počinje. Od Isusove smrti i vaskrsnuća, do početka kraja hladnom vremenu. I dok astronomi smatraju da je prizor totalnog pomračenja meseca početak tetrade, retke pojave četiri lunarne eklipse u naredne dve godine, drugi slave Hitlerov rođendan.

A ja? Ja provodim svoj, četvrti po redu, april u Beogradu. Proleće je nečujno stiglo u grad i vreme je za tanje jorgane, platnene cipele i nova dešavanja. Pre četiri godine prošao sam kroz portal Pančevačkog mosta i preselio se sa planete Vojvodine na planetu Beograd.

24.april. Četvrtak , dva i pedeset pet, posle ponoći.

Slušam kišu kako udara u oluk i bar imam dežurnog krivca zašto ne spavam. Uključujem tv da bih skrenuo crne misli iz glave. ,,Ubijen momak u Kaluđerici, jedan od osumnjičenih je njegov rođeni brat…“ Menjam kanal. “U selu u okolini Aleksinca, u nabujaloj reci utopilo se dvoje dece, jedno staro jedanaest meseci, a drugo…“ Opet menjam. “Fizički napad na Savskom vencu, sin poznate folk…” Isključujem televizor. Dosta mi je crne hronike u svojoj glavi, trenutno sam previše sebičan da bih slušao tuđe… I onda padam u rebus. Da li smo zaista postali toliko sebični da ne vidimo dalje od svog nosa? Da li okrećemo glavu kada siromah u autobusu zapeva da bi zaradio neki dinar? Da li smo mi u stvari robovi sopstvenog sebičluka?

Nedelju dana ranije vraćao sam se sa Mikijem iz bioskopa. Ušli smo u polupunu devedeset šesticu i stali pored dva bračna para koji su se pripiti vraćali iz grada. “Gde ste, momci?” Raspoloženo je rekao prosedi čovek.  Nasmejali smo se i skrenuli pogled. “Ostavi decu na miru, Mirko, pusti ih da uživaju u svojim godinama.”, rekla mu je žena. Oslobodila su se tri prazna mesta i drugi bračni par i Mirkova žena su seli. Mirko je ostao da stoji sa nama.

“E, momci, koliko godina imate?”

“Maturanti gimnazije“, rekao je Miki.

“Oh, to je lepo, šta ćete dalje?“

Miki je rekao prava, a ja političke nauke. Bio sam već umoran od silnog ponavljanja izabranog fakulteta. “Slušajte ovamo”, šaputao je Mirko, “Iskoristite najbolje svoju mladost. Znate li šta sam ja radio u vašim godinama? Svake noći druga devojka… I još nešto. Znanje. Vaše znanje je vaše najveće bogatstvo. Znanje vam niko ne može uzeti. Sve ostalo u životu je prolazno. Evo, ovo mi je druga žena, jedan sin je pre godinu dana samo sa rancem na leđima otišao u Egipat da radi kao ronilac i eno ga, zarađuje, a drugi konobariše na Floridi. A obojica pozavršavali fakultete, doduše, ostalo je još par ispita ovom mlađem.”

Miki i ja smo mu se smeškali i pogledom govorili jedan drugom da ne želimo da završimo kao Mirko.

“Mirko, ‘ajde, izlazimo!”, rekla mu je žena.

Kad su izašli, seli smo na njihova mesta. “Mogao bi ovo da staviš u priču.”, rekao mi je Miki. ”Videću“, rekao sam zbunjeno, gledajući u prozor. “Promenio te je ovaj Beograd, znaš?“, a ja nisam znao šta da kažem Mikiju.

I dok se april primiče kraju, odlučujem da se menjam. Od svih ljudi u životu, skupljao sam najbolje i najgore. I mešavina svega toga u mom karakteru nije baš dobra. Ishitrene reakcije, impulsivnost, ožiljci i jezici brži od pameti biće ušuškani negde u mom zaboravu. Vreme je za promene. Vreme je da se snovi jure na drugačiji način. I ovaj put, neće me promeniti neko drugi, promeniću sam sebe. San može da počne.

Autor: Marko Marijoković