Vraćajući se sa ručka, čekao sam semafor kod Starine Novaka. I dalje hronično neispavan i željan odmora. Mada,nisam ni znao od čega sam umoran.
Lažno proleće je stiglo u grad i vreme je bilo takvo da šta god obučeš, pogrešićeš.
– Čoveče, šta se tebi desilo za godinu dana?! – Viknula je mršava plavuša u svoj ajfon dok je u drugoj ruci šetala buldoga.
Njeno pitanje nateralo je i mene da se zapitam.
Šta se meni desilo u poslednjih godinu dana?
Ne provodim vreme više vreme sa ljudima koji mi nisu želeli dobro.
Dobro, ne provodim vreme ni sa Njom više. Pišem već godinu dana, a kao da sam juče počeo. Tada sam odlučio da ću zaboraviti sve ljude koji su mi barem jednom poželeli loše. Kao kad uključite da vam na se na smartfonu očisti smeće.
I sada su svi tamo, u muzeju istrošenih živaca.
Pola godine već mirno živim u mirnoj ulici mirne zgrade u blizini nemirnog Bulevara. Pustio sam u svoj život nove ljude i novu nju. Da li sam opet imao pogrešan pristup? Uvek sam bio dovoljno pametan da uvidim kad napravim grešku, ali nisam toliko pametan da grešku ne ponovim. A ,i ponovljena greška se naziva izbor… možda više nije greška.
Nekoliko minuta kasnije,ležao sam sa sve patikama u najmanjoj sobi na svetu.
Ispit je za nekoliko dana, a ja ležim i gledam u prazno.
Tako sam lepo naučio da ignorišem obaveze.
Obećao sam da ću kontrolisati emocije, ali misli se ne mogu kontrolisati.
Pre pola godine, o najmanjem stanu na svetu sam imao velika očekivanja.
Pre godinu dana, Miki i ja smo bar jednom mesečno pili viski, pričali o kučkama, životu, prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.
Pre godinu dan, Dora je bar jednom nedeljno dolazila kod mene, pravio sam joj belo meso i pričali smo o Njima.
Je l’ ponestalo vremena, volje ili je samo nestalo belog mesa? Šta se desilo?
Znate li da nijedan lek ne pomaže kao pozitivna energija?
Iz donjeg dela velikog belog ormana virila je slika. Virila je i terala me da se setim najlepšeg perioda kad je nastala.
Možeš samo da lažeš da ti nije prijao zagrljaj od koga je pucala kičma. Bio sam osoba koja se savršeno uklapala u sve tvoje praznine. I da, varao sam te. Svaka emotivna erekcija bi završavala kod kurve muzike, ona mi je poznavala najprljavije misli i bila je glasnija od tebe.Najskuplja investicija je kada investirate emocije u pogrešne ljude.
Znate li vi kad treba zaćutati? Ni ja.
Loše raspoloženje prekinula je vibracija telefona.
– Reci – rekao sam polumrtvo.
– Kakav ti je to glas? – pitala me je Dora iznervirano.
– Ma,umoran sam samo.
– Znamo se dovoljno dobro. Tu sam za desetak minuta – rekla je Dora dok je otkucavala busplus u tramvaju – I spremaj marinadu, donosim belo meso.
Marko Marijoković
