Sedeo sam u restoranu pored zgrade i čekao Doru. Tradicionalno smo svake godine i njenog pretposlednjeg dana rezimirali godinu za nama. Dora je kasnila – po običaju.
U prestonici je pao sneg. Šest godina, snega nije bilo za Novu godinu u provinciji i Beogradu. I onda se ove godine preko noći zabelelo. Kao da je znao kad treba da padne i zaledi i pokrije neke stvari na neko vreme.
Sutra je doček. Pola sveta dolazi u Beograd, pola iz njega ide. Trgovi će biti puni, kafići će biti biti puni, kafane će biti pune, samo će nečija srca ostati prazna, ali na kraju će svi srećni otići kućama i ostaće samo alkoholna isparenja koja će dezinfikovati ulice.
Buka devojke koja se valjala na podu restorana prekinula mi je misli.
Po zelenom kaputu, pretpostavio sam da je u pitanju Dora. Potrčao sam ka njoj, kontrolišući se da se ne smejem.
– Je l’ si dobro?
– Ma jesam, jebali ih klizavi podovi i Beograd, i saobraćaj, i bljuzgavice, i komsija za podizanje studentskog kredita i sve! – vikala je Dora.
– Znači, odbili su te. – zaključio sam.
Pola sata kasnije Dora se konačno umirila.
– Nećemo da budemo nadrndani, sutra je Nova godina, a petnaest minuta posle nje, zna se šta je – trudio sam se da budem spokojan.
– Puniš dvadeset, jebote – rekla je Dora.
– Bila je ovo čudna godina, svašta smo završili.
– Jesmo, završili smo srednju, otišao On, otišla Ona… Ma ova godina je bila sranje – rekla je Dora odlučno.
– Ali smo i počeli svašta. Faks, novo društvo. Novi život.
– Pričaj u svoje ime za novo društvo, moj faks je retardiran… nego šta ćemo da jedemo? – Dora je postavljala standarno pitanje.
Dok je gledala jelovnik, razmišljao sam o tome kako me ovi praznici uvek teraju da mislim o nekim hipotezama.
Šta bi bilo da telefon nije upao u WC šolju te večeri?
I šta bi bilo da sam pre četiri godine poslušao Mikija i da nisam otišao da se vidim sa njom? Ili da sam bar skrenuo desno, a ne levo?
– I kako se osećaš povodom dvadesete? – upitala je Dora dok je neodlučno okretala stranice menija.
– Čudno. Već smo ljudi, čoveče. Jedino što mi iz srednje nedostaje je taj januarski spokoj i odmaranje do početka polugodišta.
– Januarski spokoj se pretvorio u januarski pakao… ja ću da probam ovaj potaž od šargarepe, bogami. – dodala je Dora.
Flašu vina kasnije, pričali smo o željama i prognozama za godinu koja sledi.
– Želim da manje trošim. – vino me je udaralo u glavu.
– I ja želim da manje trošiš – zagrcnula se i nastavila – I da zajebeš više sa pogrešnim izborima – iskrena je Dora bila. A, i bila je u pravu.
– ‘Ajmo zdravica i šta želimo jedno drugom – govorila je Dora dok je belo vino klizilo niz grlo.
–Tebe je baš stiglo ovo vino.
– Stigao me život! Ovako – štucnula je – Želim ti da se zalepiš za neku koja nije sponzoruša i koja ima bar malo morala, da daš godinu u junu kao što želiš, da ti kolumne budu još čitanije i da ne pišeš o ovome, i pre svega da te ne guram opet u kolicima po hitnoj, kao pre pola godine. Znači, zdravlje do neba, živeli! – Doru je čulo pola restorana.
– Nema više vina za tebe, ovo je trebalo da bude tradicionalan sastanak, a ne opijanje – trudio sam se da budem strog.
– Ma dobro, Nova godina je, ionako je nećemo slaviti zajedno – štucnula je – Da vidimo šta ti meni želiš – rekla je šapućući.
– Želim ti više sreće u graničnim situacijama, manje stresa na faksu i što boljih ocena, i da se pojavi neko dostojan da Njega zameni – rekao sam.
– Njega niko ne može da zameni. – rekla je Dora i zagrlila me.
-U, jebote, al’ se osećaš na vino – odbrusio sam – Idemo kući.
Isprativši i ubacivši Doru u taksi, odlučio sam malo da prošetam oko Taša. Pahulje su padale na neuspelu jež frizuru.
Staru godinu ispratite sa onima sa kojima ste je uvek ispraćali. Novu dočekajte sa onima koji su vam najbitniji. I ukoliko to nije moguće, ne morate slaviti sa bilo kim. Trebalo bi da u sledećoj godini naučite da je u prijateljstvu bitan kvalitet, ne kvantitet. Jedan, ali jedan vredan. Sve je bolje nego desetina njih koja nikada ništa nije uradila. Budite dosledniji i odlučniji. Trudite se oko osoba koje se trude oko vas. Dora je u pravu, ni prijateljstvo ni veza ne uspevaju ako se samo jedan trudi. I mnogo zdravlja neka bude. A pored zdravlja, širite pozitivnu energiju, i delite je. Uz nju, lakše se podnose i bolesti i problemi. Jednostavno budite srećni.
Stigavši do zgrade i zatvorivši njena prastara vrata, osećao sam da sam zatvorio i iza ostavio sve ono što nije bilo dobro u prošloj godini. I rešio da nikada više ne dozvolim da se neke stvari ponove. I poželeo da stvorim oko sebe neki lepši svet.
Marko Marijoković
