– Vaša mesta?
– 33 i 34 – rekao sam.
– Znači, odmah tu levo, kod prozora – rekao je vodič.
Aleksa i ja smo seli, a ispred nas su bile Milica i Silvija.
Posle beogradske frke, vratio sam se u provinciju. Neko u kafani, pijan, pronađe kuma, ženu, prijatelje. Ja sam pronašao društvo za letovanje. Aleksa mi je brat, osamnaesto koleno, otprilike. Dečko nižeg rasta i visokog samopouzdanja, bar u provinciji. Milicu sam upoznao pre nekoliko meseci. Viđali smo se po osamnaestim rođendanima u proviniciji i uglavnom smo bili oboje pijani, tako da nam je prva zajednička stvar bila ljubav prema piću. Silviju sam upoznao pre sat vremena. Legenda kaže da postoji devojka koja se nije nikad žalila da je debela i bela. Sasvim suprotno, Silvija se žalila da je premršava i previše crna.
– Aj’ da uzmemo nešto da pijemo – Euforično je predložila Milica.
Složili smo se i već na prvoj pauzi kupili flašu vinjaka. I nismo bili jedini. Ceo autobus je bio pripit.
Pola litre vinjaka i osamnaest sati kasnije stigli smo na Krf. Autobus nas je odvezao do Kavosa, do mesta gde se pijani Englezi teturaju po ulicama celi dan i noć i gde žurke ne prestaju. Na samom ulazu u mesto pisalo je da nema starih i dece. Delovalo je da ćemo se uklopiti.
– Vas četvoro ste ovde, soba broj jedan – rekao je vodič i pokazao nam kuda da idemo.
Ispred apartmana čekao nas je dekica. Sa dvoje dece u dvorištu koja trče i vrište.
– Oooh, prijatelji moji! – rekao je starac na tarzansko engleskom – Ovo su moji unuci Stomatis i Eli. Ja sam Prokopis, dobro došli!
Nasmešili smo mu se, rekli ,,hvala” i ušli u apartman. Vrata su gledala na malu kuhinju sa rešoom, a desno su bile dve sobe, jedna prekoputa druge, potpuno iste. Sa dva kreveta, sefom koji ne radi i malim TV-om. Otvorili smo terasu. Imali smo pogled na drugu vilu. I nepokretnu bakicu u dvorištu koja se spremala da pljune sočnu šlajmaru. Silvija je zatvorila terasu.
– Okej, moglo je i gore… – pomislio sam.
Čuli smo još jedan bakin pljuc. Bilo je jasno da će tako biti svih deset dana.
Dva sata kasnije posetile su nas Miličine drugarice iz kraja. Njima je to bilo poslednje veče u Kavosu.
– Gde ste ljudi?! Šta ste mrtvi?! Ja sam Natalija, drago mi je – rekla je i rukovala se sa svima.
– I, kako je na Kavosu? – znatiželjan je bio Aleksa.
– Pa pijana sam od ujutru dok ne legnem, a to je opet negde kad svane. Obavezno probajte hed faker, kad probate znaćete zašto sam vam rekla. Ovo je ludilo, jedva sam izdržala tempo.
– Svaka čast, hoćeš malo vinjaka? – upitao ju je Aleksa i učinio kobnu grešku.
…
Posle tri sata, šest hed fakera i onoga što je ostalo od vinjaka od Natalije, bili smo na toj žurci. Pijani, uhvatili smo se za ruke, otrčali do plaže, skinuli se i uskočili u vodu. Posle neotesanog skakanja i igranja u vodi, Milica i ja smo izašli na obalu. I krenuli polugoli kroz grad. Prazan džep, gde su mi ušuškani bili aparat i džeparac, otreznio me je, dok je Milicu otreznilo to što joj nema telefona. Polugoli , trčeći smo se vratili na plažu.
Aleksa i Silvija su se valjali u pesku.
– Nema rezervnog ključa, mog i tvog telefona. – rekla je Silvija Milici.
Aleksa je posle nekoliko minuta telefone našao u pesku. Mog džeparca i foto-aparata nije bilo. Sa nekoliko evra u džepu, obukao sam odeću punu peska i otišao na spavanje.
…
Probudila me je bakina pljuca. Otvorivši jedno oko, video sam da Aleksa nije u krevetu do mene, ustao sam i našao Silviju u kuhinji.
– Gde su ovi? – pitao sam mamurno.
– Nemam pojma, verovatno su otišli na plažu da traže ključ. Ajmo da jedemo, pa idemo da ih nađemo – predložila je Silvija.
Pojeli smo tri keksa, popili malo mleka i krenuli u potragu.
Dugo smo već pešačili plažom.
Zašto se na svakom putovanju setim Nje? Kako bi bilo da je Ona sada ovde? Pomislim kako bi bilo da sam sada sa Njom ovde i sloši mi se. Dva meseca ničega.
Da li vredi pričati o vozovima koji su prošli? Ljudima koji su prekršili obećanja, ostavili i otišli? Navika je grozna stvar.
Silvija mi je prekinula misli.
– Ovi nisu na plaži, brate.
Trgao sam se, okrenuo i video sam da smo dosta odmakli i stigli do kraja plaže.
– Aj’ vratićemo se u apartman kroz grad – rekao sam nezainteresovano.
Išli smo vrelim asfaltom poprilično dugo dok Silvija nije uočila znak.
,,Divlja peskovita plaža Arkoudilas 1,7 km”
– Idemo tamo! – rešeno je rekla Silvija i prstom pokazala znak.
– Da li si luda? Još dva kilometra, posle pet, bez vode i novca? – bio sam nervozan.
– Ajmo, možda su i oni kao mi videli ovo i otišli tamo, brzo ćemo stići, šta je to dva kilometra za nas…
Deset minuta kasnije Silvija se kajala. Put je bio brdovit i neasfaltiran. Dva kilometra su se pretvorila u dvadeset. Znoj je curio sa preplanulih lica, dok su tela vrištala za vodom. Pola sata kasnije stigli smo do prelepe plaže. Izmučeni i ošamućeni videli smo drvenu kućicu i otričali do tamo. Ispred kuće je sedela žena.
– Molim vas, dajte vodu, molim vas, molim vas – mumlao sam na engleskom i u isto vreme mi se plakalo i smejalo.
Nekoliko trenutaka kasnije, žena je donela vodu. Bila je to najslađa voda, koju sam najbrže popio na svetu.
Posle višečasovnog ležanja na vrelom pesku i kupanja na prelepoj plaži sa ogromnim talasima, Sunce je zalazilo i ni Silviji ni meni se nije vraćalo divljim putem do Kavosa.
Na početku puta naleteli smo na bračni par sa pik-apom. Nisu razumeli engleski, niti smo mi razumeli grčki, palac gore im je bio jasan znak da želimo sa njima. I povezli su nas, bili smo u gepeku sa njihovim psom.
Stigli smo u centar Kavosa posle pola sata truckanja sa psom koji se linjao. Ugledali smo Milicu i Aleksu u bazenu, u dvorištu hotela blizu naše vile. Video sam Aleksu kako mi maše mojim foto-aparatom. Otrčali smo do njih.
– Da li je moguće da ste ceo dan prespavali? – ljuto je upitala Milica.
Narednih nedelju dana na Kavosu prolazilo je slično. Buđenje u podne, bazen, plaža, alkohol žurka. Bilo je potrebno dve litre viskija, litra vinjaka, dve litre votke, deset litara vina, preko dvadeset litara piva i nekoliko litara hed fakera da letovanje četiri prijatelja prođe fino.
Poslednji dan.
Kako smo ubacili kofere u autobus, i sami smo ušli i seli na stara mesta i dalje mamurni. Bacio sam pogled i tek sada primetio da autobus ima Wi-Fi. Usudio sam se da uđem na internet.
U inboksu me je čekala Dorina poruka od juče:
,,Pogledaj ko stiže u Kavos.”
Autor: Marko Marijoković
