Dobrodošli u mesec maj. Mesec u kome se sve završava, i u kome sve prestaje. I ja se čudim. 9.maja, 1945. okončan je Drugi svetski rat. 4. maja 1980. umro je doživotni predsednik SFR Jugoslavije, Josip Broz Tito. 21.maja 2006. godine Crna Gora je proglasila nezavisnost i Srbija je prestala da bude država koja ima more. 23.maja 2014. završilo se moje srednjoškolsko obrazovanje.
10. maj dvadeset časova i trideset sedam minuta, 2014.
Sunce je nestajalo iza Terazijskog grebena. Leto je neplanirano posetilo Beograd. Knez Mihajlovom se osećao miris mora. Ljudi su bili veseli.
Miki i ja smo sedeli na Obiliću i pili pivo. Častio sam ga zbog prve kolumne. Razmišljao o kraju srednje škole. O svim stvarima koje su se desile. Najčudniji osećaj prolazio je kroz telo.Vreme je srazmerno godinama.Vreme leti. Prekinuo sam ćutanje:
– Jebote, za dve nedelje, kraj.
U kafani, na drugoj strani grada, Dora je u svojoj glavi završavala sa jednom pričom u svom životu. Dora je bila klasična devojka beogradskog centra i često je više razmišljala kao muškarac nego kao žena. Nikada nije imala ozbiljnu vezu, niti je ikada želela da proba dok ne bude sigurna u to. Bila je nesrećno zaljubljena u endemitskog muškarca.
Poslala mi je sms: “Dva Stefana me muvaju, treći Stefan me kulira.”
Iako nikada nisam podržavao “veze“ na veče , jer sam smatrao da je besmisleno ljubiti se sa nekim, osim ako ti se ne sviđa mnogo ili ne želiš da posle toga završite u nečijem krevetu.
– Budi sa jednim, ako ti se svidi , nek ide život.
– Mogu li da te častim pićem?
– Ne bih, stvarno. – Dorino ,,ne“ je značilo ubeđuj me još malo.
Ubrzo, Dora je bila čaščena belim vinom. Zatim je Stefan častio i njene drugarice. Zatim joj je kupio ružu. Zatim i drugu ružu jer se prva polomila.
– Očarala si me, znaš? Ali osećam da si distancirana.
Dora ga je pogledala,osmehnula se i poljubila.
– Da li i sad osećaš distancu?
Ne znam da li zbog vina ili zbog druge kupljene ruže, ali Dora je te večeri, u glavi, odlučila da sa jednom pričom završi, ali nije bila sigurna želi li da započne drugu.
Nekoliko dana kasnije, leto je otišlo bez pozdrava. Državu je zahvatila kiša koja nije prestajala tri dana.
Poruka od Dore: “Ova kiša je poslata s razlogom.”
Nisam znao zašto se kiša toliko zadržala, niti zašto je poslata. Nadao sam se samo da će ta ista kiša sprati sav naš cinizam i sve loše stvari koje smo učinili i koje su nam učinjene. Međutim, kiša nije želela da stane. Reke su nam preplavile region. Srbiju je preplavila dobrota. A društvene mreže instant humanisti. Činilo se da su ti instant humanisti bili obuzeti više publicitetom koji ih prati nego empatijom. Naravno, bilo je izuzetaka.
Kiša je prestala. Nekoliko dana kasnije, voda se povukla iz gradova i iza sebe ostavila haos. Za neke ljude, jednoj eri u njihovim životima došao je kraj. Oni će morati da krenu ispočetka.
25.maj, dvadeset tri i osamnaest, 2014.
Bila je to jedna od najopuštenijih večeri u mesecu. Miki, flaša Džoni Vokera i ja. Naravno, naš drug Džoni bi uvek završavao prazan. A mi bismo pričali o tome kako se nekada živelo, kako su nam se sviđale devojke lakog morala i kako su neke stvari mogle da budu drugačije.Valjda mi je zato Miki kao rođeni brat. I te večeri, bilo je tako. Sve dok je Miki nije promenio.
– Brate, mislim da sam završio sa ovom. Ne osećam više ništa.
Otpio sam gutalj viskija umesto da nešto kažem. Bio sam šokiran. Ali i srećan u isto vreme.
Svi su završili. Teško ili lako, mučno ili srećno, završili su.
Danas se u mojoj glavi lome pitanja. Da li sam jedini koji ne ume nešto da završi? Ili ne želim da završim? Ne, ja volim krajeve, jer krajevi donose početke. Ali ova era mog života nije zaslužila ovakav kraj. I sa tim ne mogu da se pomirim.
Kolumnista: Marko Marijoković
