Tropski junski dan. Spremanje prijemnog na plus trideset. Pažnju sa sociologije skrenula mi je paučina u levom uglu zida dnevne sobe. Shvatio sam da treba da sredim stan ili sam hteo da radim bilo šta drugo, samo da ne učim. Počeo sam od dnevne.
Trebalo je tri i po sata da se sredi ono što nekoliko nedelja nije sređivano.
U glavi mi je bila Dorina rečenica koju je izgovarala svaki put kad bi rekao da sam sredio stan : “Taj stan nikada neće biti sređen u potpunosti.”
I mrzeo sam to, jer je bila u pravu. Previše se ovde sranja desilo da bi to moglo da ukloni malo deterdženta.
Iscrpljen od ribanja i glancanja, bacio sam se na sofu. Konačno se prijatan miris lavande širio stanom. Razmišljao sam da svaki stan ima svoj miris.
Taj miris pripada onome koji tu živi i uvek je drugačiji, jedinstven. Formira se vremenom, taložeći druge mirise, hemijske ili prirodne – omekšivač i kafa, školski udžbenici i kućne biljke, deterdžent za pranje podova ili supa od paradajza – i postaje miris te osobe ili ljudi. Nose ga na sebi, a čak ga i ne osećaju. Kada se promene stanari, miris nestaje da bi ustupio mesto nekom novom.
To me je podsetilo na nešto – treba da se selim.
20. jun 2014.
Da, koliko srećan događaj jer je kraj, toliko i tužan – jer, kraj je.
Krenuli smo niz stepenice Hajata. Poslednji dan škole, odbrana maturskih ispita, dodela diploma… I uvek bi rekao da nemam osećaj da je kraj.
– E, sad stvarno imam osećaj da je kraj – rekao sam Dori dok sam uzimao plavi koktel dobrodošlice.
Sat kasnije, podijum je bio pun. Nebom kristalne dvorane letele su energije propuštenih prilika, pravih i lažnih prijateljstava, pravih ljubavi, nezavršenih ljubavi i onih lažnih.
Belo vino je klizilo niz grlo dok su mi se pred očima smenjivale slike. Škola. Prva polugodišta, druga polugodišta, zimski raspusti, letnji raspusti, Brankov most, vožnja gradskim do Mirijeva, vožnja tramvajem Zvezdarom, trole koje su dolazile sa Konjarnika, lepe devojke, babe, dede, znojavi ljudi u autobusu, crveno sunce iznad Pančevačkog mosta i palilulska prašina ispod njega, ljubičasto nebo uveče uoči početka nove školske godine, devojke koje će meriti koja je više pocrnela na moru, momci koji će gledati ko je više nabio biceps, prvi sneg sredinom novembra, poslednji sneg sredinom marta. I sve je to bilo lepo, jedino što se ja u svemu tome baš nisam snašao najbolje.
Nedelju dana kasnije, Miki i ja bili smo u kazinu. Dok bi Miki igrao, ja bih sedeo pored kao moralna podrška. Voleo sam i ja taj osećaj pozitive kad Miki ubode boju ili broj. Čudan neki osećaj. U jednom trenutku čula se samo prijatna muzika i zvuk loptice koja se vrti.
Život nam je rulet. Loptica se vrti i u jednom trenutku stane. Koliko uložiš, toliko dobiješ. Ili izgubiš. Sredine nema. Uvek sam mrzeo sredine. Nikada ne znaš gde će se loptica zaustaviti , zato je najbolje ne gledati i ne planirati i pogledati na kraju gde je stala, kad se sve završi. I posle dobijenog broja, treba se izabrati novi, kome ćeš se nadati.
Na kraju jednog perioda, svi razmšljamo o novom koji će uslediti. Obećavamo sebi kako ćemo biti drugačiji kada počne. Da nećemo biti lenji, da ćemo smršati ili biti bolji ljudi. I kako je kraj stigao, razmišljamo kojim putem sada. Da li obećavati ako znamo da stalna samokontrola nije moguća?
-Mrš! – Miki je prekinuo moje misli. Stavio je sve na crvenu i izgubio.
Autor: Marko Marijoković
