Beogradom je tukla jaka kiša. Iako od stanice do zgrade treba tri minuta, bilo je dovoljno da budem mokar do kože. Lift nije radio.
Klizavo penjanje do poslednjeg sprata. Stigavši, osećao sam se kao da sam se popeo na Kilimandžaro, a ne na četvrti sprat. Bio sam umoran, ali ne znam od čega. Iz susednog stana čula se odjavna špica “Srećnih ljudi”. Čudno ili ne, glas Ekstra Nene me je smirivao. Bacio sam se na krevet sa sve patikama. Znao sam zašto sam bio umoran. Ne želeći da priznam sebi, teško sam se nosio s tim da ponekad, iako daš sve od sebe, neke stvari ne možeš da dobiješ. Možda čak i dobiješ ono što želiš, ali ne i ono što ti treba. Umor me je stizao, ali nisam mogao da zaspim.
Sutradan išao sam sa Dorom da se upiše na faks.
– Znaš šta je gore od toga da ne upadneš na budžet, a spremao si se mnogo?
– Ne upasti na faks uopšte. – Rekla je Dora sigurno.
– Ne, nego da svi upadnu na budžet sem tebe.
Ćutali smo. Koliko god sam bio srećan što su moji prijatelji upali na budžet posle tolikog truda, opet me je nešto jelo iznutra zbog sebe. Šta je gore: da dok očekuješ sreću svrati nesreća ili da ne svrati ništa? U tom trenutku, činilo mi se ovo drugo.
Vratio sam se do stana, bacio hleb na sto i spustio roletne. Zvanično sam ostao i bez novca, a nije bila ni sredina meseca.
Dori nisam odgovarao na pozive i poruke, a sa Mikijem, kad god bismo se čuli, posvađali bismo se.
Sredine nema, ili potpuna sreća ili ne. Briga privlači nove brige.Teskoba privlači teskobu.Jad privlači jad. A nezadovoljstvo privlači još nezadovoljstva…
Psihičko loše stanje prenelo se i na fizičko. Ni sam nisam znao šta mi je. Samoća mi je u isto vreme prijala i ubijala me. Samoća je kao strogi otac. Koliko god nekad ne možeš da ga podneseš i smeta ti i poželiš da ga nema, opet ne možeš bez njega. Koliko ste se puta zaneli u životu? Pomislili da će neko ostati u vašem životu zauvek i prešli se? Da li ste bili previše glupi, previše neiskusni ili previše mladi? Zbogom zvuči kao zauvek, a doviđenja kao da je kraj. Jedno je sigurno,u srcu ostaje sećanje, a neki će uvek biti tamo.
Nekoliko dana bez kontakta sa svetom moralo je da ostavi posledice. Visok pritisak me je pratio ceo život. Probudio sam se oko dva popodne, kao i proteklih dana.
Ovo ‘’jutro’’ bilo je drugačije. Neverovatno jak bol u glavi. Vratio sam se u krevet i držao oči zatvorene. Bol se polako širio na grudi. Plašio sam se. Više da se istorija ne ponovi i bude gora nego da mi se nešto strašnije desi. Dupli bol bio je nepodnošljiv. Počeo sam teško da dišem i da kašljem. Zatim su počele da trnu noge, pa ruke, pa brada. Nisam znao šta se dešava.
Miki je stajao prvi u pozivima. Pozvao sam ga. Nisam uspeo ništa da mu kažem, znao je o čemu se radi. Hteo je da pozove hitnu, ali nije znao broj zgrade,a ja nisam mogao da ga izgovorim.
Morao sam da ih pozovem sam.
Službenicu iz hitne drhtavim glasom je bilo teško ubediti da nisam narkoman, alkoholičar ili lažov. Još teže izdiktirati im adresu, broj zgrade, sprata i stana. Kada sam završio, bacio sam se na sofu.Postajalo je sve gore.
Dvadeset minuta kasnije. Čovek i žena u crvenim odelima bili su u dnevnoj. U sebi sam psovao srpsko zdravstvo. Kao i službenicu i njih je bilo teško ubediti da nisam narkoman ili alkoholičar.
,,Moramo da Vam uradimo EKG, morate da se smirite – rekla je žena.
Dok su mi radili EKG, Dora je uletela u stan. Bilo mi je još teže jer sam se osećao da sam je izneverio i nisam želeo da me vidi takvog.
– Moraćemo da Vas vodimo na detaljne analize – rekla je doktorka.
…
Kiseonik u kolima hitne me je povratio. I negde između ulica Mite Ružića i Dimitrija Tucovića, shvatio sam nešto. Radost privlači radost. Sreća privlači sreću. Mir privlači mir. Zahvalnost privlači zahvalnost. Ljubaznost privlači ljubaznost. Ljubav privlači ljubav. Stvorila se neverovatna snaga i želja da se borim, da se trudim, da uspem.
Pola sata kasnije, ležao sam u bolničkoj sobi. Pored mene su bili prazni kreveti i starac u kolicima i cevčicama u nosu. Gledao sam Doru kroz poluotvorena vrata. Bio sam nekako srećan što je neko sa mnom.
– Kada ste rođeni? – upitala je medicinska sestra.
– Prvog januara, devedesetpete – promumlao sam.
– Znači nisam jedini rođen prvog januara? – ponosno je pitao starac. Samo sam se nasmejao.
– Ne daj se, momče. Nismo mi slučajno rođeni prvog dana u godini. Mi smo rođeni da budemo prvi.
Kolumnista: Marko Marijoković
