Spavaš dva sata. Kupiš guaranu. Zagrcneš se. Kreneš na ispit. U autobusu svaki drugi kašlje. Padneš ispit. Vratiš se kući. Zaglavi ti se ključ u ulaznim vratima.
Početak februara. U Beogradu četiri stepena.Subjektivni osećaj je minus sedamnaest uz mestimično provejavanje jeze ispod odeće. Ili je valjda tako kad se krene na ispit. Dobro poznata stanica, koja nosi previše uspomena. I nepoznata devojka koja nosi dobro poznat parfem. Četrdesetosmica je standardno prepuna. Ljudi kašlju, smrde, žure ili su jednostavno nervozni. Ili mi se možda samo pričinjavalo. Na radiju ide opet dobro poznata pesma. Mrzeo sam što su me sve te dobre poznate stvari činile nervoznim i činile da zaboravim i ono malo što sam naučio za ispit.
Otvorivši u tom trenutku jako teška vrata faksa, saplevši se, uleteo sam u slušaonicu.
Svi mi imamo nekoga čija sms poruka može da popravi vreme, od ponedeljka napravi subotu i od fakulteta velnes centar. I o sebi dosta možete saznati ako u pola noći sa žurke trčite na drugi kraj grada da budete pored nekog u teškom trenutku u ljubavi takođe.
Po slušaonici su letele uznemirene energije studenata,dok sam ja koristio poslednje trenutke da pročitam još malo. Nisam hteo da izađem odmah. Valjda jer sam se u životu uvek plašio poraza. Možda je to i kompleks, ali poraze ne podnosim. I teško se sa njima nosim, koliko god da su zasluženi.
Prošlo je nekoliko sati dok nije ostalo nas nekoliko. Ni sam ne znam zašto sam čekao toliko.
Došao sam na red i perfektno se služio usiljenim osmehom, kao i u svim kriznim situacijama.
– Vidimo se drugi put, kolega – rekao je vraćajući mi indeks.
U redu, prvi put se pao ispit. Svakome se desi. I ostale izlizane rečenice.
Ušao sam u istu četrdesetosmicu kojom sam i došao. Na sledećoj stanici me je izbacila kontrola. Prekinuvši razgovor sa Mikijem, obavestio sam i Doru sms-om da sam okinuo.
– Dobro, šta sad. Dođi večeras do kafane da se oraspoložimo malo, nismo dugo izašli – odgovorila je Dora.
Valjda kad nešto padne stvori se glupi osećaj da sve počne da pada. Od inspiracije koja se suši do nerazrešenih odnosa.
Možda sam i previše ozbiljno počeo da shvatam život, moram da povratim malo onu moju neozbiljnost. Sada kad sam odrastao, je l’ mogu da se vratim u svoje detinjstvo?
Živimo u takvom svetu u kojem se emotivni nazivaju labilnim, a brutalno zli i bezobrazni čvrstim ljudima. Nismo mi pogrešno vaspitani nego je vreme u kom živimo nevaspitano. Sreća u nesreći je što se neke stvari dobijaju gubljenjem.
Misli mi je prekinula činjenica da sam promašio stanicu.
Nekoliko minuta kasnije bio sam u krevetu i u tom trenutku želeo sam samo da spavam.
Najviše volim one ljude koji su tu kad ti je teško, ne lupaju te po ramenu, ne dele glupe savete, a svojim prisustvom mnogo kažu. Opasno je kada se naši strahovi maskiraju u naša osećanja.
Sto sati kasnije, probudila me je Dorina poruka.
– Nemoj da nisi došao u kafanu. Nalazimo se u deset.
U kafani sam bio u dvanaest. Posle pola litre višnjevače popijene u stanu.
– Sam si pio? – pitala me je Dora začuđeno.
– Što da ne, baš mi je bilo lepo. Slušao sam Rundeka i Neverne bebe.
– Dosta više sa tom smorenom facom i smorenim stavom. – rekla je Dora i dodala mi rakiju.
Umeju nekad emocije da te udare pripitog, pa da ne znaš da se braniš. Možda mi je ona trezna i svesna inspiracija presušila , ali moje pijane ideje ostaju sa mnom i kada se otreznim.
– Muka mi je od ljudi koji rečima pomeraju planine, a ne mogu dupe da dignu sa stolice i odu po čašu vode. Kad je neko u stanju da pogazi svoje reči, stavove, ideale, zgaziće i mene. Ništa čudno! – vikao sam Dori na uvo.
– Kome to šalješ poruku? – pitala je Dora i pokušala da mi otme telefon.
– Sve te poruke poslate u noći, a ujutru kad ustaneš nema odgovora.
– Jao, ne seri – rekla je Dora kratko na moju jadikovku.Valjda mi zato i jeste najbolja drugarica.
…
Ušao sam u stan oko tri i sa vrata krenuo da skidam pantalone, spreman da se bacim u krevet. Legavši, poslednji put te večeri odlučio sam da proverim telefon zbog dobro poznate stvari.
Zazvonio je interfon. Nisam ustao. Ko meni može da zvoni u tri ujutru na interfon. Opet je zazvonio. Malo duže. Dotrčao sam i podigao slušalicu.
– Da ?
– E, ja sam. Videla sam poruku,otvori. – rekao je dobro poznati glas.
Marko Marijoković
