#Kako Ovca kaže
Lezi na krevet i zavali se među moje jastuke. Ponašaj se kao kod svoje kuće, iako je ovo moja kuća. Odavno je nevažno šta je moje, a šta tvoje. Znaš, imam pesmu za tebe. Nemoj da se smeješ. Majke mi, napisala sam pesmu, iako ne znam da ih pišem. Bila je takav neki dan… onako šaren. Naletela sam na poznanicu koja me je pitala kako sam. Rekla sam joj da sam šareno. Crno i crveno se sažimalo u meni. Obukla sam onu sivu majicu, plave pantalone i nakačila sam tufnastu torbu. Ona me je doslovno shvatila: “Totalno su ti kul te boje”. Smejala se. Smejala sam se i ja… ne znam što… boja nije bilo…
Onda sam otišla kod drugarice koja ima bebu. Gotivim ja njenu bebu, jer se uvek smeje dok pravim neke face. U onom momentu kad beba krene da vrišti, prestanem da je gotivim. Samoživa sam, šta li? Nespremna. Previše volim svoje bubne opne. Previše volim tišinu. U naletu bebećeg vrištanja se promanjaju reči:”Uskoro ćeš i ti biti majka. Najlepši osećaj na svetu. Nemoj predugo da čekaš… može materica da ti se pretvori u ćuftu.” Od tad ne jedem ćufte.
Uveče sam SAMO šetala kera u parku. Tačnije, želela sam SAMO da ga šetam, a pridružila nam se jedna očuvana gospođa u dobrim cipelama. Ispričala mi je svoju priču. Rešila je da se ne uda, dok ne nađe muškarca koji će se obradovati kada je vidi poput njenog kera. I nije se udala. Zahvalila sam joj se za ovaj motivacioni kraj priče. Navukla sam slušalice na uši i pustila Jan Tjersena. Jedna osoba mi je rekla i da su Jan Tjersenovi nastupi uživo pravo razočarenje. Doduše, tadašnji dečko je hteo da je iznenadi kartom za njegov koncert, a u stvari joj je prekino šoping u Rimu. I u stvari ona nije ni odgledala “Čudesnu sudbinu Amelije Pulen”, pa ne može da zamišlja njegovu muziku. Po njenom mišljenju to je film za lujke, koje mogu mnogo da zamišljaju.
Zaklopila sam oči i zamišljala sam da sam na Monmartru. Zamišljala sam to najsavršenije mesto na svetu, na koje često odlazim, a naročito u ovo doba godine. Kažu da je Pariz najlepši u ovo doba godine. Kažem da je Pariz najlepši u svako doba godine kad si zaljubljen.
Vratila sam se kući. Sve se izmešalo. Boje kojih nema, ćufte, muškarac koji se raduje poput psa, definicija lujke. Onda sam omlatila šest piva. Znam da me zamišljaš kao nekog alkosa koji svoju platu troši u kafani “Malo Takovo”, da u poslednje vreme nema teksta u kojem ne spominjem pivo. I majka mi je skrenula pažnju. I Đu je rekla da treba da oladim, jer sam ipak, urednica, budući poslodavac bi mogao da čita ove tekstove. Burazer se potajno nada da će ove tekstove pročitati neko strašno uticajan iz pivare i da će me sponzorisati. Ipak, mislim da ne postoji bolji priručnik za samopomoć od… piva. Obesi me! Takva sam.
I napokon sam se bacila u krevet. Osećala sam se kao prebijeni pubertetlija koji je zaboravi da se umije i očešlja. Čekala me je marketinška kampanja koju treba da osmislim do sutra. Za neku glupost. Za glupost sa ukusom. A ja sam počela da ti pišem pesmu. Majke mi, pesmu, iako ne znam da ih pišem.
Znaš, ne treba meni frajer koji mi šalje poruke u kojima mi priča kako želi da me „otrese“. Treba mi frajer koji će da me zatrese. Ne mora čak ni da bude frajer. Danas su svašta frajeri. Treba mi da volim.
Eto, sad kada znaš zbog čega je nastala pesma, zavali se da ti je odrecitujem. I nemoj da se smeješ!
Autorka: Tijana Banović
Izvor: Blacksheep.rs
