Skriveno između planina i mora, na putu iz Tivta za Kotor, postoji mestašce u zalivu Boka Kotorske pod imenom Stoliv, kome se ne posvećuje dovoljno pažnje kada se priča o lepotama Crne Gore.
Doduše, to je donekle opravdano, jer se ovaj mali grad ne ističe ni po čemu posebno. On nema turističke sadržaje, niti plaže, a ni more u ovom delu zaliva nije naročito čisto. Ipak, šarmantnost ovog gradića zbog svega toga ne jenjava. Ono što ga čini dopadljivim jeste njegov geografski položaj, sa koga se pruža pogled na razne druge lepote Boke, zatim njegova arhitektura, a svakako i brojno rastinje koje se pruža celim putem kroz grad. Stoliv je donekle tipičan mediteranski gradić sa sivkasto belim kamenim fasadama, širom otvorenim prozorima, zelenim i plavim žaluzinama i gomilom drveća i cveća. On poseduje specifičnu atmosferu, koja se ne da objasniti ni opisati, ona se može samo doživeti i osetiti. To je ono što se naziva dušom nekog grada.
Mene je put u ovaj gradić naveo dok sam živela u Tivtu. Odatle sam često putovala za Kotor i uvek bih birala duži put, da bih duže i uživala u pogledu na zaliv. Put od Tivta do Kotora oko zaliva je otprilike 3 puta duži nego kada se ide prečicom kroz tunel, ali u ovom slučaju to nikako nije gubljenje vremena. Dok se vozite, pred vama se pruža plišano more koje svakog dana ima drugačiju boju i teksturu. Ponekad je teget plavo poput teksasa, ponekad baršunasto svilenkasto sa tonovima sive i srebrne, kao ogledalo, kada mirno leži i reflektuje nebo. Osim neba i oblaka, boje mora zavise i od vetrova koji ovuda duvaju, a meni se lično najviše dopada sjaj koji more dobija prilikom bonace, kada se sve umiri i stane, kao na nekoj slici. Bonaca je inače najveći neprijatelj jedriličara, i često se čuje ta reč „bonaca“ sa dozom prezira i razočarenja, uz ono čuveno crnogorsko „pih“.
Boka Kotorska
Razumela sam to tek na jednom jedrenju kada smo satima bezuspešno pokušavali da uhvatimo vetar i dignemo jedra. Pre tog svog prvog jedriličarskog iskustva, za mene je bokokotorska bonaca bila vrhunac lepote i šarma i često mi se činilo kao da zajedno pripadamo nekom francuskom filmu, a ne stvarnom životu („život imitira umetnost“). Ono što je u životu najdragocenije jesu upravo ti trenuci kada vam se čini da sami sebi niste stvarni, jer se nalazite u nekom savršeno izrežiranom kadru. To su oni momenti kada se ceo svet zaustavi i uđe u vašu dušu da tamo doživotno i ostane, podsećajući vas kasnije u rutinskoj bezličnoj svakodnevnici da ste i vi nekada bili deo magije. Tako sada sedeći ispred kompjutera u tišini svoje sobe ja mogu da se transcendentujem u tu sliku koja je davno obojila platna moje (pod)svesti. Bonaca lepršavo cakli ostavljajući milione svetlucavih konfeta po moru u mojoj duši.
Pogledajte još: Boka Kotorska i njena deca
Iznad mora uzvišeno se pružaju planine Orjen i Lovćen, koje strogo stoje iznad zaliva ne dajući vodi da ih i dalje tiho glača. Borba između Jadrana sa jedne i Lovćena i Orjena sa druge strane traje hiljadama godina, i ne zna se ko je u toj borbi pobednik, a ko gubitnik. Čini se da ovaj rat koji će se beskrajno voditi doprinosi lepoti svih njih. Možda to nije rat, možda je to simbioza. Ovaj slikoviti kontrast između mora i planine, vode i zemlje, jedan je od prepoznatljivih znakova Crne Gore, na čemu mogu da joj pozavide i mnogo egzotičnije i popularnije zemlje sveta. Svaki put kada prolazim ovuda, ne mogu da se ne uznemirim od pogleda na strogu, oštru i pomalo narogušenu planinu koja vam nekako preti svojim visokim kosim ivicama, a da istovremeno i ne nađem mir i utehu pri pogledu na nežno penušavo more, koje vam pruža utočište i sigurnost. Tako moj pogled šeta od jednog do drugog paralelno se plašeći i umirujući, i to me podseća na Kantovu definiciju lepog i uzvišenog. Naime, Kant kaže da je lepo nešto što u nama izaziva mir i harmoniju, a uzvišeno onaj oblik prirode koji u nama izaziva jezu i strahopoštovanje. Tako je, čini mi se, Kantova estetika našla svoju primenu u Bokokotorskom zalivu.
Čini mi se da je u ovom slučaju nemoguće reći „more“, a istovremeno ne pridodati i pojam „planina“, i da je ovo neki novi oblik prirode koga možemo nazvati „more-planina“. Kao da se priroda ovde poigrala svojim motivima, ukrstila svoja dva izdanka različite vrste i napravila hibridnu. To nas dalje podseća na Ivo Andrića i njegovu rečenicu: „More i kopno – uvek sam se pitao šta je tu ram, a šta slika“. I zaista, priroda u Boki pravi takve zaokružene oblike, izvijajući se kroz stene, teče u more, pa se ponovo vraća u nebo i odatle ponovo pada u vodu. More i planina se ulivaju jedno u drugo, tako da ne znate gde počinju, a gde se završavaju. Raskošne sive stene zastrašujuće su u svojim ivicama, krivinama i pukotinama, a more pokriva njihovo podjednako intrigantno dno mameći nas da ga istražujemo, pitajući se kakve se tek planine nalaze ispod, a koje nisu obrasle travama, nego koralima. Iz toga je izrastao jedan savršeni krug.
Nasuprot ovim prirodnim lepotama, stoje veštačke lepote, odnosno one koje je stvarala ljudska ruka. Čovek je vekovima stvarao naselja tik uz vodu, gradeći sebi dom i zavičaj odmah uz more, baveći se ribolovom. Svoje domove primorci su ukrašavali raznim rastinjem, cvećem, grmljem, drvećem. Zalivom najviše dominiraju čempresi, kaktusi, lovor, smokve, magnolije, kamelije. Ispred skoro svake kuće nalaze se mali ozidani molovi za koje su vezani brodići. Svaka kuća je poseban slikoviti doživljaj. Očarani tim prizorom, ne možete da ne poželite da je jedna od tih šarmantnih kućica upravo vaša i da u njenom dvorištu ili terasi uživate u hladu visokih planina i pri pogledu na more pijete kafu. Tako sam ja pronašla svoj omiljeni kućerak u koji sam imala želju da se ušunjam i da samu sebe pozovem u goste kod vlasnika kuće, ali se nikada nisu našli na ulici kad sam se ja motala ovuda. Dešavalo mi se ranije da me neki baka i deka spontano pozovu na sok, samo zato što bih zastala, zagledala se u njihovu kuću ili fotografisala neki detalj. Ovde to, nažalost, nije bio slučaj. A zaista sam imala želju da upoznam ljude koji žive u ovoj bajkovitoj kućici, jer sam se uvek divila osobama koje svoj dom shvate kao svoje malo umetničko delo gde mogu da ispoljavaju svoju kreativnost.
Stoliv
Sam ulaz u Stoliv je dobar uvod u lepote koje će se kasnije pred vama ređati. Kada se napusti opština Tivat, kod tesnaca Verige, pruža se pogled na ostrva Gospa od škrpjela i ostvro Sv. Đorđe, o kojima smo već pisali u tekstu o Perastu. Putujući ovuda, pogled vam se gubi levo ka moru i ostrvima, desno ka unutrašnjosti grada i njegovoj arhitekturi, a onda gore prema vrhovima planinama koje vas okružuju sa svih strana. Ova trodimenzionalnost vas podseća koliko ste mali u svetu, u prirodi, u toj Boki, i u samom Stolivu. Ujedno vam se javlja neka nadrealna želja da se penjete na vrhove planina, a da istovremeno jedrite, ronite, letite padobranom, jer se ovde bude sva čula i javlja se želja da se poistovetite sa svim tim oblicima prirode i da nekako ovladate njima. Moraću ovde pomenuti i Marinu Cvetajevu koja u svojim pismima Borisu Pasternaku otkriva kako ima strah od mora i da više voli stabilnost i oslonac planine, jer oseća da su planine simbolično njene noge. Marina Cvetajeva ne bi imala probleme u Crnoj Gori. Ovde ne morate ničega da se odričete. Nedaleko od mora nalaze se brojne lokacije za planinarenje, splavarenje, kanjoning i skijanje.
Ove misli mi se javljaju uglavnom dok vozim bicikl kroz zaliv, jer vetar nosi miris mora u moja pluća, čujem hučanje talasa i osećam se kao da letim. Kada konačno stignem u Stoliv nalazim u njemu svoje omiljeno mesto. To je jedna mala kockasta terasica okružena puzavicom koja kao da lebdi na moru. Sa nje se stepenicama spušta na šljunkovitu malu plažu, a kada more naraste odatle se može pravo u njega uskočiti. Tako deluje kao kapija za ulaz iz tečnog u vodeno agregatno stanje, predvorje dvaju različitih svetova. Prvi put sam je ugledala jedne jeseni, kada se po njoj raširila puzavica žarko crvene boje koja je grli i tako pravi cvetnu kapiju koja se otvara i vodi u more. Ona predstavlja savršen okvir za sliku Perasta koji se pozadini navire. Odmah sam prisvojila tu terasicu i prozvala je svojom dnevnom sobom. Boje puzavice su se menjale tokom godišnjih doba i ja sam bila tu, pažljivo prateći sve njene transformacije. U proleće je moja terasica pozelenila i ja sam verno i pomno pratila njen rast i razvoj, gledaći je kako pupi i buja, postepeno. Na leto je onda neko izneo sto na tu terasicu i time je ona postala jos ljupkija, toplija i gostoljubivija.
Tako su se stvarale moje priče o Stolivu. Vidite da one mogu samo biti lične, sentimentalne, subjektive, jer o Stolivu ne može ništa objektivno da se kaže. To i nisu priče, nego slike, urezane negde duboko.
