Kako je problematični mladić iz siromašne italijanske porodice – Lui Zamperini uspeo da dobije čestitke Adolfa Hitlera, učestvuje na Olimpijskim igrama, preživi logor u Japanu i postane heroj za sva vremena?
Rođen u imigrantskoj italijanskoj porodici u Kaliforniji, Lui Zamperini nije imao velike izglede za životne uspehe. Već kao dečak skrenuo je sa „pravog“ puta i počeo da se bavi sitnim kriminalom. Za sebe kaže da je propušio sa pet, a počeo da pije sa osam godina. Dečaštvo je proveo kradući po okolnim radnjama, uz redovne tuče sa vršnjacima. Nije bio ni uzoran đak. Škola mu nije išla kako valja, za šta je Zamperini krivio učiteljicu, stoga joj je i redovno bušio gume na automobilu. Stvari su se za Luija najednom promenile kada je krenuo u srednju školu. Pod pritiskom starijeg brata, ali i drugarica iz odeljenja, omaleni Italijan počeo je da trenira atletiku tj. trčanje.
Ovaj sport mu se toliko dopao, da je prema sopstvenom priznanju trčao kad god je mogao i koliko god je mogao. Njegove delinkventske godine ostale su iza njega, ali buntovni duh i dalje je bio njegov pokretač.
Zamperini je vrlo brzo postao srednjoškolski rekorder u trci na jednu milju. Njegovi uspesi nisu promakli ni Olimpijskom komitetu SAD, koji su ga nakon izostanka drugih atletičara pozvali na Olimpijske igre u Berlinu 1936. godine.
U Berlinu se takmičio van svoje discipline, trčao je u trci na 5000 metara. Iako je praktično tokom cele trke bio na poslednjem mestu, u poslednjem krugu prkos Luija Zamperinija pogurao ga je napred, pa je tako uspeo da se probije do osmog mesta! Bio je to jedan od najbržih poslednjih krugova na 5000 metara koji su do tada viđeni. Nakon trke, Zamperini se upoznao sa Adolfom Hitlerom koji ga je pozdravio rečima „Dakle, ti si momak sa neverovatnim finišom“. Iako su delinkventski dani Luija Zamperinija bili davno prošli, njegov duh i dalje mu nije dao mira. Naime, pre povratka iz Berlina, Lui je pokušao da ukrade nacističku zastavu sa Rajhskancelarije, kao suvenir. Ova avantura umalo ga je koštala glave.
Olimpijske igre 1940. godine u Tokiju nisu održane. Drugi svetski rat je uveliko počeo. Nakon ulaska SAD u rat, obavljena je velika mobilizacija koja nije zaobišla ni Zamperinija. Nakon završene obuke, počeo je da služi kao jedan od članova posade bombardera B-24. Smešten na poziciji nišandžije, Lui je bio odgovoran za precizno navođenje bombi. Tokom jedne od rutinskih misija došlo je do kvara na avionu i pada. Avion se srušio u Tihi okean 27. maja 1943. godine. Pad su preživeli samo Lui Zamperini i još dvojica članova posade. Našli su se na malom splavu usred ogromnog okeana. Počela je najveća životna bitka trojice Amerikanaca.
Samo dva dana nakon pada letelice, izviđački avioni nadleteli su splav, ali ga nisu primetili. Stradalnici su se borili sa nedostatkom vode i hrane, ali i konstantnim napadima ajkula. Atak velike bele ajkule koštao je života jednog od preostalih članova posade. Nakon što je uz Luija ostao još samo jedan momak, Zamperinijev inat i volja za životom dostigli su svoj vrhunac. Jednom prilikom na splav je sleteo albatros, što su stradalnici iskoristili, ubili ga i iskoristili za hranu i mamac za ribe. Preživele je poslužilo i vreme, te im je česta kiša donosila neophodnu vodu za piće.
Nakon 47 dana plutanja po okeanu, Lui i njegov prijatelj Fil, ugledali su kopno. Nažalost kopno je zapravo bilo ostrvo koje se nalazilo pod japanskom upravom. Nakon što su ih zarobili Japanci, dva prijatelja gotovo da su žalila za trenutkom kada su ugledali kopno. Napadi ajkula, glad i žeđ nisu bili ništa naspram mučenja koje su doživeli u japanskim ratnim logorima.
Logor je posebno teško pao Zamperiniju. Čovek snažnog i slobodnog duha nije mogao biti tako lako pokoren. Ovo je posebno smetalo japanskom ofiiciru Mucuhiru Vatanabeu. Vatanabe je posebno mučio nekadašnjeg američkog olimpijca. Svakodnevne batine uz težak fizički rad i izgladnjivanje dovele su Luija do ivice smrti. Mucuhiru je terao iznurenog Zamperinija da se trka na 1000 metara sa japanskim vojnicima. No, pored svih tegoba duh Luija Zamperinija nije se mogao slomiti.
Japanske vlasti su čak želele da iskoriste nekadašnjeg sportistu zarad ratne propagande. Bili su mu ponuđeni normalni, čak luksuzni uslovi života. Ali, Luiju su lakše padale svakodnevne batine nego gubitak časti. Ponudu japanskog vojnog vrha je glatko odbio.
Pročitajte: Japanac koji je spasao hiljade Jevreja
Nakon kraja rata, Lui Zamperini se vratio u SAD. Sportsku karijeru nije mogao da nastavi zbog posledica dvogodišnjeg batinanja. Nije mogao ni da spava. Stvari koje je video tokom rata i gubitak prijatelja su ga progonili. Okrenuo se alkoholu. Uz ogroman trud svoje supruge Lui se po ko zna koji put u svom životu „vratio iz mrtvih“. Prema sopstvenim rečima, shvatio je da mora da oprosti svojim japanskim mučiteljima, da je to jedini put koji vodi napred.
Zamperini se 1950. godine vratio u Japan. Otišao je u zatvor u Tokiju, pronašao svoje čuvare iz logora, pružio im ruku i oprostio. Oprostio je svima, čak i Mucuhiru Vatanabeu. Vatanabe je međutim odbio da se sretne sa Zamperinijem. Njega nisu pobedile američke bombe, pobedio ga je Luijev duh.
U svojim poznim godinama, na kraju dvadesetog veka, Lui je vreme provodio u društvu svoje voljene supruge. Govorio je da ima samo još jednu želju. Da mu se vrati ono što je nepravedno oduzeto, da trči na Olimpijskim igrama u Japanu. Japanske vlasti omogućile su mu ovu želju. Lui Zamperini nosio je olimpijsku baklju na Igrama u Japanu u Naganu 1998. godine. Staza kojom je Zamperini trčao bila je svega par stotina metara udaljena od mesta gde je bio ratni logor u kojem je preživeo najteže trenutke u životu.
Lui Zamperini preminuo je 2. jula 2014. godine. Pre smrti detalje svoje priče poverio je Anđelini Džoli koja ju je prenela na veliko platno u svom filmu „Nesalomivi“ (Unbroken).
