Knjiga Azili : eseji o društvenom položaju pacijenata bolnica za mentalno obolele i drugih utočenika (1961), sociologa Ivinga Gofmana, navela me je na kratko istraživanje o institucijama u kojima se “neguju„ mentalno obolele osobe. Gofman je sproveo istraživanje u američkim bolnicama tokom 60-tih. Knjiga obiluje izuzetno potresnim informacijama o tretmanu pacijenata, ili o štićenicima, kako ih autor naziva. Brutalnost tretmana osoblja prema pacijentima predstavlja njihovo nepovratno stigmatizovanje.
Postupci „dovođenja u red“ pacijenata , rade sve samo ne na ruku poboljšanja njihovog stanja. Šišanje do glave, oduzimanje svakog predmeta ličnog posestva, slobodno mogu reći, brisanje svakog traga iz prethodnog života – samo su neki od postupaka izlečenja. Praktično se dešava brisanje identiteta i nametanja unifikacije, kolektiviteta ludila, koji im se servira kao neoprostiva društvena stigma. Ludilo. Krivica. Sram. Ogoljeni pacijenti dobijaju takozvane ludačke košulje. Do priče o neobičnoj ludačkoj košulji došla sam trepćući između redova Irvina Gofmana, a zatim čuvši za multimedijalno delo umetnice Džoslin Puk, Hearing voices, inspirisano šizofrenim članovima njene familije.
“Umetnost ludih”
Izuzetno delo Džoslin Puk, muzičarke koja je prošlog meseca održala koncert u Novom Sadu, Hearing voices, delom je inspirisano ludačkom košuljom Agnes Rihter. Agnes Rihter bila je švalja iz Nemačke. Tokom 1890-tih smeštena je u jednu nemačku bolinicu za mentalno obolele. Svoju kreativnost izrazila je skrojivši danas najpoznatiju ludačku košulju. Od pocepanih delova drugih košulja Agnes je skrojila žaketić na kojem je koncem ispisivala svoje misli. Alternativno ispisivanje dnevnika. Istoričari umetnosti su nakon njene smrti preuzeli košulju i smestili je u „muzej umetnosti autsajdera”. Neke od napisanih reči su dekodirane – Ja. Moje. Moja košulja. Moje misli. Ja. Danas sam žena. Ovo su samo neki od prevedenih fragmenata često nepovezanih rečenica.
Džoslin Puk, u intervjuu o svom delu Hearing voices, rekla je da je njena mati takođe bila u jednoj od institucija za mentalno obolele. Pomenula je da je pisala poeziju, da je zapisivala rečenice koje bi čula – glasovi u glavi. Silno je želela da bude oslobođena iz bolnice, ali porodica se usaglasila da bi trebalo da ostane. Zbog toga je njena mati ispisala skoro celu zbirku melanholične poezije.
Mentalno obolele osobe zaslužuju bolji tretman od onog kakav im se, prećutno za javnost, najčešće pruža. Knjiga Irvinga Gofmana tu je da beskompromisno saopšti o brutalnostima koje su se dešavale tokom prošlosti. Da sa naučnog aspekta ponudi adekvatnu kritiku i deskripciju problema.
Nedavno su objavljene fotografije koje svedoče o podjednako poražavajućim uslovima sličnih institucija u Srbiji (pre samo jednu deceniju). Stvaraoci poput Džoslin Puk tu su da podsete da mentalne bolesti ne moraju biti predstavljene kao užasavajuće. Pacijenti mogu biti izuzetno kreativni i njihovo vreme provedeno u ovim izolovanim, dalekim i zatvorenim institucijama, treba da bude ispunjeno kreativnim radionicam i interakcijom, a ne omalovažavanjem i ogoljavanjem pređašnjeg identiteta, ma kakav god da je. Na kraju, o kreativnosti i autsajderskoj umetnosti govori i film napravljen prošle godine na školi vizuelne antropologije u Beogradu. Film nosi naziv Više od umetnosti i biće prikazan na ovogodišnjem BELDOCS-u. Otvorimo oči i um za razumevanje različitosti.
Autor: Venesa Mušović
