Ljubomir Mićić je student šeste, završne godine Stomatološkog fakulteta u Beogradu, veliki entuzijasta, humanista koji je gotovo mjesec dana boravio u dalekom Mozambiku u Africi, učestvujući i predvodeći veliki volonterski projekat ispred „Svetske asocijacije studenata stomatologije“ (IADS).
Cilj ove, za naše područje nesvakidašnje humanitarne misije, bio je edukovati djecu u Mozambiku o oralnoj higijeni, o regulisanju navika u ishrani i sprovesti odgovarajući tretman po zadobijenom povjerenju djece uz potpis i saglasnot roditelja.
Prema podacima „Svjetske zdravstvene organizacije“, 88% tamošnjih mališana nikada u životu nije posjetilo stomatologa!
Pročitajte i ovaj intervju: Mladi naučnik: „Za uspeh se mora biti uporan i istrajan!“
Misija je obuhvatila tri geografske lokacije: Maputo, Matola i Matola Rio. Za vrijeme svog boravka tamo, Ljubomir je posjetio dvije osnovne škole (Djuba i Luz e Vida), dva sirotišta za djecu bez roditeljskog staranja i sigurnu kuću za djecu žrtve nasilja i trgovine djecom. Projekat je obuhvatio djecu uzrasta od 5-15 godina, a broj onih kojima je Ljubomir, zajedno sa svojim kolegama takođe studentima stomatologije iz Slovačke, Sudana, Njemačke, Izraela, nesebično pomagao dostigao je dvije hiljade.
Kako je izgledalo obući mantil humanosti i krenuti put Mozambika, za „Portal mladi“ govori Ljubomir Mićić.
Prije svega, beskrajne čestitke na odvažnosti i odluci da pomogneš onima kojima je pomoć najpotrebnija. Kako je izlgedalo odlučiti se na tako dalek put?
Sve je počelo tako što sam dobio informacije o ovom projektu, koji je ujedno prvi ovog tipa organizovan od strane IADS- a koja postoji od 1953. godine i okuplja preko 200 000 studenata stomatologije iz celog sveta, od eminentnih stručnjaka iz oblasti stomatologije na godišnjem sastanku ove asocijacije u februaru u Bratislavi. Na ličnu preporuku dr Migela Stanleya (privatni stomatolog fudbalera Cristiana Ronalda) i dr Darrena Weisa (direktor projekta u Mozambiku), koji su mi objasnili značaj ovog projekta, aplicirao sam i dobio priliku da vodim tim od 5 studenata iz celog sveta.
Većina nas negdje duboko u sebi ima strah od nepoznatog. Da li si se i ti suočio sa tim i šta je bila motivacija da strah ipak ne prevlada?
Straha nije bilo, nisam razmišljao o tome. Motivacija je bila želja da se pomogne ljudima u ovoj siromašnoj zemlji i volja za napretkom i sticanjem novih znanja i iskustava. Inicijalna kapisla bili su statistički podaci iz 2007. god (WHO), koji kažu da je u Mozambiku prisutan 1 stomatolog na 135 000 stanovnika. Prema nezvaničnim podacima iz 2016. koje sam dobio od nadležnih institucija, situacija je nešto bolja, ali i dalje alarmantna (1:105 000).
Ako znamo da gotovo polovina stanovništva u Mozambiku živi ispod granice siromaštva, kako izgleda jedan njihov prosječan dan? Koliko se razlikuje od onoga na šta smo mi navikli?
Mnogo se razlikuje. Životni uslovi su nezamislivi za većinu ljudi na našem podneblju. Osnovni životni uslovi kao što su voda, električna energija, hrana… ono o čemu većina nas i ne razmišlja, za ljude i decu u Mozambiku su jedina životna briga. Primera radi, nemaju ni mobilne telefone i moje pravljenje selfija sa njima je bila prava atrakcija i izazivalo je oduševljenje. Veoma su siromašna sredina, ali ipak sa dosta sreće. Njihova deca se igraju međusobno, svi zajedno, trče, skaču, pevaju, plešu, igaju. Kultura je specifična, zanimljiva činjenica je da su zene stub kuće, rade sve teške poslove u kući, brinu o deci, dok muskarci vreme provode u lokalnim barovima. Vrlo retko se može videti skladan par kako šeta ulicama, uglavnom su to grupe samo muškaraca ili zene i deca.
Ekonomska situacija je stvarno loša, zaista zive sa 1 dolarom dnevno. Najniža plata je oko 2000, 3000 metikala to je oko 40-50 dolara.
Tamo si proveo gotovo mjesec dana. Kako su izgledali tvoji dani?
Jedan dan u Mozambiku pocinje u 5, pola 6 ujutro. Doručak i pokret jer škola počinje vec od 7. Problem je sto moramo da krenemo u 6 jer je saobracaj izuzetno gust i sam podatak da nam treba 45,50 min da predjemo 10km dovoljno govori. Putevi su u losem stanju. Edukacija i program u skoli obično traju do 4, 5h poslepodne. Nakon toga se vraćamo u bazu, rucak,odmor, priprema za naredni dan, sumiranje utisaka. Obično svako od nas jedno veče priprema neku večeru i priča lepe stvari o zemlji iz koje dolazi i na taj nacin pokusava da je predstavi u što boljem svetlu.
Znaju li ljudi iz Mozambika odakle si ti to došao, imaju li predstavu gdje je ta daleka Srbija? Kako su te mališani prihvatili?
Ljudi iz Mozambika nemaju uopšte predstavu gde je Srbija, ali posle ove posete jedan broj njih je saznao, neki čak i izrazili želju da posete našu zemlju. Mališani su nas zaista lepo prihvatili. Svaki susret sa njima je upečatljiv, poseban na svoj nacin, čak su i deca iz sirotišta napravila iznenađenje za nas. Na samom ulazu sačekali su nas sa cvećem i natpisima na engleskom za svakog ponaosob – dobrodošao i naša imena. Posle su nam pripremili program tradicionalnih igara i plesova koje smo i mi posle pokušali da reprodukujemo.
Pročitajte i ovaj intervju: Karlos nam otkriva zašto stranci vole Srbiju
Primjetna je i neupitna ljubav koja stoji iza tvog poziva i svega onoga što radiš. Da li si mogao da zamisliš sebe na humanitarnoj misiji u Mozambiku kada si tek počeo da studiriraš?
Iskren da budem, nisam. Mogao sam da zamislim sebe u nekim drugim humanitarnim aktivnostima, ali toliko daleko nisam pretpostavljao da cu ići.
Na koji način si obezbijedio sredstva za jedan ovakav, svakako poštovanja vrijedan, poduhvat?
Većinu sredstava za učešće na međunarodnim događajima obezbeđujem uz pomoć roditelja ili studentskih stipendija. Nadam da ce se za buduće projekte pojaviti ljudi koji ce razumeti moju ideju i pomoći u skladu sa svojim mogućnostima.
Šta je sledeće? Imaš li u planu da se ponovo angažuješ na sličnim projektima?
Naredne godine preda mnom su izazovi i u drugim zemljama sveta kao što su Zanzibar, Tanzanija, Panama, Dominikanska Republika, Ruanda, ali i svakako organizovanje volonterskih aktivnosti sličnog tipa u Srbiji.
Sledeći je Zanzibar od 21-31 marta 2017. „Dentist the world“ je taj koji organizuje čitav projekat. Ekipu će pored mene činiti Bruno Valić, stomatolog iz Beča i Danijel Domić, budući mladi doktor koji takođe završava studije u Beču. Plan je da obuhvatimo 3000 ljudi kojima bismo pomagali zajedno sa još 15 ljudi u timu (9 je već potvrdilo učešće).
Planiramo da im poklonimo stomatološku stolicu, materijale, namernice za život. Ovim putem bismo pozvali sve ljude koji žele da se priključe projektu da to i urade, dobrodošli su da pomognu na način na koji misle da je najbolji.
Mi idemo na mesta gde nema stomatologije, pomažemo ljudima kojima je pomoć i vise nego potrebna, izlazimo iz svakodnevne zone komfora i pomeramo granice stomatologije.
I za kraj, šta je to što su te naučili afrički mališani, a što možda nisi učio iz knjiga na fakultetu?
Mnogo toga. Veliki utisak na mene je ostavila njihova iskrena emocija i zahvalnost. Takođe njihova vera i nada za boljim životom, bez obzira na uslove u kojima se nalaze. Kad ste suoceni sa takvim načinom zivota po povratku u svakodnevnicu pocnete da gledate drugim očima na zivot. Iz ovog iskustva sam naucio da uvek moze jos i uvek treba ici napred, usavršavati se, boriti se iz dana u dan koračati ka vrhu.
Mnogo hvala Ljubomiru što je govorio za naš portal.
Lijepo je znati da među nama ima ovakvih ljudi nesebičnih, punog srca i još ljepše kada mladi imaju priliku da uče od mladih, a i oni nešto stariji, što da ne.
