Oni su zanimljivi ljudi, mladi, povezani, energični i željni avanture. Marko, Branko i Aleksandar ne čekaju da im pustolovina došeta u dvorište, već se sami u nju odmeću. I to na točkovima. Tačnije, svako na svoja dva točka. Prošlog leta su vozili 1060 km Balkanom, od Beograda do Mostara. Otkud motivacija za ovakav poduhvat i šta je na ovom putu bilo najupečatljivije pitali smo Aleksandra i Branka.
Otkud motivacija za ovakav poduhvat?
Aleksandar: Nije bila potrebna neka dodatna, ekstra motivacija. To su stvari koje mi jedostavno radimo. Krećemo se, putujemo, istražujemo. Za ovaj naš put bilo je potrebno samo dogovoriti rutu, sastaviti tim ljudi zajedničkih interesovanja i ciljeva i to je to. Krećemo!
Branko: . Oduvek sam hteo da tako nešto uradim, uvek sam se divio ljudima koji su se odlučivali na takve izazove i eto tako pre tri godine u nedostatku para, a višku snage odlučio sam da se uputim bajsom preko Bosne i cele Crne Gore do Ade Bojane.
U kom trenutku se rodila ideja (ko je prvi put to izrekao u šali ili ozbiljno), a u kom trenutku je već bilo sigurno – pakujete rančeve i odlazite?
Aleksandar: Na ovo pitanje moram odgovoriti iz svoje tačke gledišta. Prethodno leto sam razmišljao o dve rute. Jedna ka Rumuniji i Transilvaniji, a jedna ludačka i nekako više zanesenjačka, manje realna ruta, vožnja ka Indiji. Dok sam pravio planove, Marko me je pozvao, rekao šta je on zamislio, predložio vožnju kroz bivšu Jugoslaviju i budući da sam imao izbor solo vožnje i vožnje sa ekipom, izabrao sam društvo. Branka sam zapravo upoznao tek par dana pre polaska, on je bio Markov prijatelj sve do pred put, kada je postao i moj.
Šta ste naučili na svom proputovanju? Šta je za vas najupečatljivije?
Aleksandar: Svako veliko putovanje je specifično i prepuno iskustava. Ne mogu baš izvući nešto konkretno, kao recimo „pouku“ sa ovog putovanja, jer kao što rekoh svaki put posle sličnih putovanja se vratim pun utisaka, pametniji i iskusniji. Ako bih pak baš morao da izdvojim jednu stvar, onda bi to bilo – daleko više ima dobrih i gostoljubivih ljudi nego onih drugih i sve što treba uraditi kada ste u nevolji, ili vam zafali vetar u leđa jeste pitati za pomoć.
Branko: Na ovom putu sam naučio da je Bosna i Hercegovina prelepa zemlja i da je ovaj Balkan prelepo mesto za život. Jednostavno Bog nam je dao sve, i planine i jezera i reke i mora i doline i proplanke, treba samo malo bolje da se organizujemo i da od Balkana napravimo Kaliforniju.
Koja je to avantura koja sledi vrlo brzo?
Aleksandar: Avantura koja sledi brzo još uvek nije detaljno dogovorena, ali za sad razmišljamo o dve opcije. Prva je ona moja ideja do Transilvanije i nazad, a druga je malo „skuplja“, put do Sicilije. Planirali smo da nešto izvozamo već sada za Uskršnje praznike, međutim Marko ima pune roke posla, putuje na Nepal, snima neki dokumentarac, pa se nadam da će se prvi sledeći zajednički put desiti već na leto.
Branko: Sledeća avantura je najverovatnije Rumunija, to je takozvana Transalpina, put koji je Čaušesku u svom megalomasnkom ludilu napravio za vreme komunizma, put koji vodi po sred karpata i izlazi sa 300m na 2300m.
Kako se Balkanom kotrljaju točkovi možete pročitati i na sledećem linku Letnja bicikl avantura, gde je detaljno opisano ovo neobično trinaestodnevno putovanje.
Srbijanka Stanković
