Padalo je celu noć. Prenemaže se sivo i nerazgovetno jutro i ja u njemu. Uporedo sa vanjskim okolnostima i u meni raste i buja neka voda, neke neisplakane suze, šta li? Ostavljam ih za kasnije i izlazim na kišu. Kaplje sa olistalih grana, sa krovova autobusa, proklizavaju tramvajske šine. Danas je pokisao smisao.
U zdravoj hrani slušaju šansone. Svaki put kad čujem Brasansa zapitam se da li ću ikada videti dalje od ruba tvojih okruglih naočara. To navodi onu vodu u mom stomaku da poraste za još jedan nivo.
Nije vreme za to. Treba da odem u kafić, da stignem na vreme, pričam sa drugaricama, slušam sa razumevanjem i lupetam. Ne može biti toliko teško, ja to uvek radim i uživam kad vidim da ih zabavljam, ali danas mi ne ide. Dok govorim osećam između svoja dva rebra nešto što ispumpava nataloženu vodu vani. Gotovo je! Stiglo je do ruba oka, izliće se! I onda čujem: “ Bokaja, molim te!”
To je značilo da se u kafiću, nedeljom popodne ne sme plakati. Jednostavno nije vreme. I zaista nije prikladno, zato što svima bude neprijatno i nadvije se ona tamna senka nad naše razgovore ispod koje se teško probijaju duhovite opaske koje bi trebale da poprave štetu.
Pa zar su suze šteta?
Nikada mi nije bilo jasno zašto ne tolerišemo suze. Zašto je npr. dozvoljeno da se kihne, a ne sme da se plače kad te dve reakcije imaju isto izvorište – nešto što ne može više da bude u nama i želi da izjuri napolje. Ne bih da navodim neke druge primere, ali čini mi se da su od svih vrsta ljudskog pražnjenja suze najugroženije.
Pisalo se dosta o toj nepravdi, Ana Karina je na velikom platnu davno branila ženske suze i isticala njihovu lepotu. Dakle, za suze ima ko da se bori i to nije nova niti nezapažena tema u teoretisanju o ljudskim odnosima. Dručije je u svakodnevnoj komunikaciji, tu suze ostaju zauvek nepoželjne. Ako plačeš, pokazuješ da si slab i uvek će se naći neko ko će to iskoristiti protiv tebe; ako plačeš činiš da ljudima oko tebe bude neprijatno i to nije ok, a svi mi želimo da budemo prihvaćeni i ok. Ja sam one svoje suze progutala i mogu vam reći, vražije boli to gutanje suza, verovatno zato što nije prirodno, zato što je protiv našeg unutrašnjeg impulsa, ali svi ćemo pre izabrati da zadovoljimo zahteve sredine nego one naše unutrašnje.
Psiholozi koji su se bavili razvojem emocija kod dece su ustanovili da se deca koja na vreme ne nauče da kontrolišu svoje emocije teže uklapaju u društvu. Istina je. Proverila sam na svojoj koži, ali evo me živa sam i godinama nakon toga i dalje, hvala Bogu, plačem.
Kad vidim čoveka koji plače, tiho i nenametljivo, ja ne vidim slabost nego čistu i iskrenu emociju. Nikada neću zaboraviti scenu u Federerovoj karijeri nakon koje se sve promenilo. Izgubio je finale od Nadala i rasplakao se na dodeli trofeja. Rasplakao se, on, Federer! Posle toga više ništa nije bilo isto, pao je za par mesta na ATP listi, sunovratio se u očima moje bake ( i danas kad ga vidi pita:”Je l to ona plačipizda”). Ne znam koliko mu to znači, ali u mojim očima je porastao. Elegantni igrač, gospodin na terenu i van njega, čovek koji nikada nije napravio grimasu stoji i plače pred milionima ljudi… Divno! Tad sam se uverila da je stvaran.
Ono što nam se ne dopada kod suza je upravo to iskreno i stvarno. Čini nam se da je to previše, više nego što možemo u tom trenutku da podnesemo i više nego što nam treba i ne znamo šta ćemo sa tim viškom. To je kao kada ste u tramvaju primorani da čujete nečiju životnu priču ili kada neko koga upoznajete krene prebrzo da se ogoljava. Dakle, suze se ne prihvataju kao jedan oblik istine koja je sirova, neobađena i neupakovana servirana na naš tanjir i kao takva teško svarljiva. Ali možete vi ćaskati o vremenu, stavljati slušalice u tramvaju, okretati glavu, istina je i dalje tu i kucnuće vas po ramenu kad-tad i biće teže, ali i stvarnije. Dok se sa nekim ne zagrlite i ne isplačete nećete znati da je to to, ono pravo iskreno i duboko. Prema tome, bildujte svoju svest da biste mogli da ponesete ono više što vam se daje od ljudi.
Ne znam za vas, ali ja što više ovladavam veštinom zadržavanja suza sve manje uviđam da je to prednost.
