Prolepša se vreme i stanovnici izmile iz svojih zgrada da bi zauzeli mesta po parkovima, klupama, kafićima, klubovima. U tom idiličnom urabnom pejzažu, nešto se promenilo u proteklih nekoliko meseci. Beograd je primio nove stanovnike. Oni nisu svojevoljno došli u naš grad, no su ih na to naterale nesrećne okolnosti koje se odvijaju u njihovoj domovini, uništene ratom i sukobima.
Porast migranata u Beogradu je očigledan. Sve ih je više u parkovima, na ulicama, u kafićima. Za njih je Balkan samo tranzitno mesto na putu do nekih prosperitetnijih država severne Evrope (tranzit, tranzicija, omiljena reč kada se opisuje bilo kakva vrsta napretka na našim prostorima, prostor večito u nekom protoku, mesto večitih seoba).
Tragičnost njihovog boravka u Beogradu je i simbolika mesta njihovog okupljanja. Naime, veći deo vremena provode oko železničke stanice, Ekonomskog fakulteta ili na ulicama koje predstavljaju glavninu velikobalkanskog projekta, „budućeg“ Beograda na vodi. Paradoksalno je što oni svoju tužnu sudbinu dela sa davno zapuštenim ulicama koje su gradske vlasti već decenijama prepustile zaboravu. Pogubljeni i ćutljivi, sada tumaraju na privremenoj lokaciji boravka, neupućeni u to kakve planove imaju neki drugi gosti sa Istoka, gosti koji planiraju da ulože milijarde u pokušaju da od Beograda naprave balkanski Dubai.
Ali avaj, snovi pusti. Možda nam je daleka svest o grandioznom projektu koji planira da smesti svoje nove stanovnike u višespratne staklenike pompeznog izgleda, ali bi bilo dobro da barem znamo kako na tom prostoru sada preživljavaju neki ljudi, silom došli iz dalekih zemalja, u potrazi za nekom boljom egzistencijom. Možda i naše tragično iskustvo večitih seoba probudi neku empatiju, ili, da barem, ako nismo u mogućnosti da im pomognemo, potrudimo se da ih razumemo i domaćinski prihvatimo.
