„Veliki Zuko sedeo je jednog prolećnog dana sa nekim prijateljem za astalom krčme na rivi u Herceg-Novom, kad pokraj njih, kao bez duše protrča neki njihov vršnjak u trenerci, sav u goloj vodi.
– Pogledaj onu budalu! – reče Zuko Džumhur prijatelju. – Alah nam je dao tačan broj koraka koje ćemo napraviti u životu, a on, budala, žuri da ih što prije potroši!” Momo Kapor
Zuko Džumhur
Da je istina ona metafizička pretpostavka kako kamen pamti, onda bi sigurno kamen skadarlijske kaldrme bio onaj koji najbolje čuva sećanje na beogradske dane Zulfikara Džumhura (za raju Zuke Hodoljupca). I ne bi bio usamljen u tome – Zuku su pamtile i kaldrme Sarajeva, Mostara, Travnika, Jedrena, Burse, Istanbula i mnogih drugih gradova po kojima je putopisac ljuštio đonove svojih cipela, a vazda je to i voleo.
Ćutljivi Andrić je svoj jedini predgovor u životu napisao Zukinom Nekrologu jednoj čarišiji. vešto izdvojivši njegove majstorske osobine kao putopisca. On kao čuveni karikaturista Politike svoje je putopise upotpunio jednostavnim crtežima likova, dućana i avlija po kojima je hodio, time dodavši samom tekstu kakav istočnjački začin koji je u isto vreme bio i blag i opor. Likove je dovlačio iz nekih pređašnjih vremena, pa viševekovna istorija više nije bila mrtvi faktat prohujalog doba, no živi savremenik jednog vešto iskonstruisanog piščevog sveta.
Samo se slike dugo pamte, a reči već sutradan promene svoj red.(Osveta mrtvih sultana)
Biografija
Likovnu akademiju je završio u klasi Petra Dobrovića, ali je svesno bežao od suvog akademizma, ostavši veran svom neposrednom izražavanju. Danas na internetu postoje isečci njegove emisije Hodočašća, koja je snimljena pre tridesetak godina, a čini se, zbog osobenog pripovedačkog tona, da su to video zapisi stari nekoliko vekova. Zanimljivo je slušati ovog duhovitog mudraca kako nam kroz prikaze svakodnevnog života lokalne raje pruža jedan vredni i drevni mozaik nalik na one sa kojima se i sam susretao na svojim putovanjima po istoku.
Zuko je bio potomak muslimanskih sveštenika (otac mu je bio beogradski imam), uvek vezan za neku metafizičku liniju koja se primećuje i u njegovim razmišljanjima. Veliki deo detinjstva i poznih godina je proveo u Beogradu, gradu koji je tada još bio utočište za boeme i umetnike koji su u njegovim kafanama pronalazili utočište i mir. Tada su salvete još uvek služile za romantično ispisivanje pesama i skiciranje budućih slika.
Zulfikar je ostavio mnoga svedočanstva na takva mesta, jer su ona upotpunjavala njegovu životnu filozofiju – u životu treba izdvojiti dovoljno vremena za dokolicu, jer je to jedino vreme kada čovek može u isto vreme i da kvalitetno razmišlja i da odmara svoju dušu od sve bržeg života.
Momo Kapor za svog prijatelja kaže: Čega god se dohvatio, postajalo je umetnost. Nacrtana na salveti, na platnu, na papiru ili ono što je napisao ili doživeo, propagirajući svoj privatni stil života, na koji su se svi lepili kao mušice.
Ali, malo je poznato da je baš Zuko, svetski putnik, bio jedan od najzaslužnih ljudi za današnji izgled Skadarlije. On je bio jedan od pokretača velike rekonstrukcije 1968. godine. Pridružili su mu se mnogi ugledni umetnici, i uz pomoć arhitekte Uglješe Bogunovića od zapuštene beogradske ulice, postade opet ugledna boemska četvrt. Slava tim ljudima, koji su ovaj grad presvlačili u šarene dolame, a da od njega ništa zauzvrat nisu očekivali.
