-‘Ajmo da šetamo? Dosta smo sedeli u ovom zagušljivom prostoru.
-Ma kakvi da šetamo, samo hoćeš nešto da šetaš, to gubi svaku poentu.
-Jedan je tako šeto i dobio Nobela.
Takav vam je moj drug. On hoće da šeta, čak se poziva i na našeg velikana, Andrića! Jeste, istina je da se Andrić vraćao iz šetnje kada je saznao da je dobio Nobelovu nagradu. Jeste, tog jesenjeg popodneva, čika Andrić je narpavio jedan krug po Kalemegdanu, nespremno dočekavši radosnu vest. Moj drug se pravi da ne zna jednu malu činjenicu – Andrić je bio veoma vredan čovek, svakodnevno pisanje i veliki talenat su bili povod za dobijanje takvih počasti. A šta mi radimo? Blejimo po zagušljivim lokalima i ispijamo serijske kafe, kao da nam danguba zauzima centralno mesto u praznjikavim studentskim danima (praznjikavim – laž koja mi se potkrala usled izbegavanja obaveza, prim.prev.)
Gde počinje smisao u sveopštoj dokolici, ako ga uopšte ima? Moja sabraća u bleji i ja imamo određeni sistem, koji smo uspostavili da bismo uneli taj smisao. Naime, svako od nas dosta čita. Pored čitanja, pratimo sveopšta društvena dešavanja, bilo to raznorazne trivije ili geopolitička situacija današnjice. Često se naše rasprave svedu na promišljanja o nekom piscu, umetniku, političaru, glumcu…(u čestim slučajevima i nasim drugovima i drugaricama, iako su to neretko klasična ogovaranja, ali avaj).
Herman Hese je, pisavši o dokolici, primetio: „Ali, otkada je sveta i veka, umetnicima je povremeno bila potrebna dokolica, delom da objasne sebi novostečeno i da nesvesno urađeno puste da sazri, delom se da u besciljnom davanju ponovo približe prirodnom, da ponovo postanu dete, da ponovo osećaju da su zemlji, biljci, steni i oblaku prijatelj i brat. Nevažno je da li neko smišlja metafore, ili stihove, ili samo želi da radeći sam sebe izgrađuje i dopunjuje, za svakog od njih su pri tom neophodne pauze…Naime, mladi ljudi, čiji je ideal umetnik koji misli smatraju da je najbolje da se vreme oduzeto od umetnosti upotrebi na razmišljanje i bez cilja, i na zapetljavanju i mudrovanju, skeptička razmišljanja i druge tričarije.” Svaka mu ka u Njegoša!
Ta potreba za, ponekad, besmislenim čakulanjem i dangubom, daje i neke rezultate. Istina, treba dosta vremena i kafa da prođe da bismo došli do nekih zaključaka. Nekada je to dobra prilika da sa drugim prodiskutujemo o raznim mislima, podmislima i nadmislima za koje smatramo da su dobre ili budalaste, a pravu i iskrenu potvrdu iznalazimo tamo – na kafi.
Istina, bleja nije neophodna za usavršavanje ljudskog duha. Neki u ovoj zemlji su zamenili dokolicu bavljenjem sportom, pa su i postigli velike rezultate. I u našem društvu je jedan takav, ali jednog dana polomi nogu i u upražnjenom vremenu smesti se – dokolica.
Lažu ono koji govore da je lako opravdati dokolicu, teško je naći odgovore vezane za prirodu ponašanja ljudskog roda, a posebno kada to ponašanje ne iziskuje uvek konstruktivne rezultate.
Jedan od odgovora nam daje Bob iz Vrućeg vetra “Rad oslobađa čoveka, dokolica postaje osnovni čovekov problem. Rad će se smanjivati, postajati sve kraći i kraći, kakav će vam život biti zavisi od tog prokletog slobodnog vremena.”
Eto, kao i kod drugih velikih tema ljudske civilizacije, pravog odgovora nema. Gde su granice kreativne dokolice i potpune dangube, na nama samima je da zaključimo. Do tada ostaje samo povremeni osećaj da svaki provedi sat u blejanju manifestuje nas strah od obaveza ili osamljivanja(u slučajevima one društvene, kolektivne dokolice). Uostalom, kada prošetamo velegradskim ulicama, možemo da primetimo kako nismo usamljeni. Pa nekad mi se čini da je Beograd prvak u dokoličarenju! Tu i tamo vidimo umorne ljude koji se vraćaju sa posla, ali ljudi koji sede u kafićima uvek su puni elana. Neiscrpna je ova naša kaldrma oko te stvari, u proleće se po njoj prostiru svake godine novi i novi dokoličari. To je možda i moto kojim bih završio ovaj mali uvod u kulturu dokolice, jedinu kulturu za koju i dalje možemo da se pouzdamo da neće nestati, da je neće neki zli činovnik zatvoriti ili publika napustiti.
Pavle Živković
