Survivor #12
Moje druženje sa humanistima se nastavilo. Dante stoji na polici i čeka svoju priliku da me provede kroz pakao. Trenutno razmišljam o znanju radi znanja i bolonjskom sistemu.
I, sad, ako je verovati mojoj tetki, onoliko ispita koliko ja imam po godini na mom fakultetu (a imamo bar 3 izborna, apsolutno nepotrebna, koja se biraju po sistemu „daj da uzmem nešto iz čega mogu da imam dobru ocenu, a ne moram mnogo da učim“), studenti su nekada imali za čitavo trajanje studija! Dobro, ajde, plus još pet. Najviše! I, eto, dođemo opet do „žal za mlados'“, melanholije i svega ostalog, a mi, studenti, (pa bar oni koji su u to vreme studirali, ja sam još bila u osnovnoj školi), smo želeli bolonju. I radovali smo se bolonji. I ona ima svojih dobrih strana. I onda dođemo do primene te bolonje kod nas i – čestitamo, mi smo uspeli da primenimo samo ono što je loše! Imamo gomilu ispita koji su iscepkani, učimo za ocene, imamo predispitne koje, umesto da nam olakšaju, samo nam još više otežavaju studiranje, a ako, ne daj Bože, počnemo da mislimo, sistem nas brzo uguši.
Jer zašto ne bismo svi bili roboti? To je baš super! Pa super je da mi učimo samo zato što nam je neko rekao da moramo!
Znate li šta je glavna odlika svakog deteta? Radoznalost. Da, deca su ona mala bića koja će vam uvek postavljati pitanja „Kako?“ i „Zašto?“ i često nećemo ni mi sami znati odgovor. I onda ćemo zajedno sa njima istraživati i – UČITI! I biće nam zabavno! Ili, pošto živimo u Srbiji, to malo dete će dobiti odgovor: „Ajde beži tamo i nemoj da smaraš!“ u 80% situacija. Čestitamo, to je prvi korak ka stvaranju robota koji ne misle svojom glavom. A onda ćemo doći i do fakulteta. Zbog sistema takvog kakav je, nećemo znati neke stvari koje su pitanje opšte kulture kojih bi trebalo da se sećamo još iz srednje. A onda ćemo, ako ne učimo za neki ispit napamet, MOŽDA to istražiti. A pošto je bolonja poprilično koncept „nauči, položi i zaboravi“, vrlo je moguće da će se i ovo poslednje desiti. Poenta fakulteta jeste donekle specijalizovati se za određenu struku i biti u stanju da obavljaš taj posao. Ali, zapravo, fakultet je mnogo više. Fakultet je škola života. Fakultet je učenje kako da učiš. Fakultet te uči da budeš radoznalo dete koje stalno istražuje i nikad se ne umori od toga da pita, da saznaje nešto novo.
Da se sad malo vratim na one humaniste i njihova načela koja u mene zure sa polupraznog lista papira. Znate li da su oni sami sebe nazivali humanistima (ital. umanisti)? Da, a znate li zašto? Jer su sebe prvenstveno dožuvljavali kao ljude (ital. uomo> lat. homo, hominis, m.), a ne kroz zanimanje kojim su se bavili. Oni su bili mislioci, filozofi, besednici, a pre svega ljudi, jer glavna odlika ljudskog bića jeste radoznalost. A mi danas školujemo masu robota bez mozga i sposobnosti kritičkog promišljanja stvarnosti. Kada smo prestali da budemo humanisti? Kada smo prestali da budemo ljudi?
