Prijatelj mi je jednom pričao o tome kako , da bi jedno putovanje bilo kompletno mora da obuhvati tri stavke. Prva je da imaš šta pojesti, druga je da imaš šta videti i treća je da ti se na tom putovanju neko dopadne.
Festival duvan čvaraka
„Kada dođeš u bilo koji grad, i ako taj grad slučajno bude Valjevo, gde sam i ja došao…“ neka to bude u drugoj nedelji oktobra. Tada se pod pokroviteljstvom grada Valjeva i Turističke organizacije Valjevo održava “Festival duvan čvaraka”.
Šta je čvarak?
Čvarak je ime dobio od glagola čvariti – topiti ( slaninu, salo, mast), pržiti tako da se čuje cvrčanje. Činjenice govore da su čvarci nastali kao nusprodukt. U vreme kada nisu postojali ni biljna mast ni ulje, ljudi su cedili slaninu da bi dobili mast. Zapisi tvrde da je cena masti bila daleko veća od cene čvaraka tako da su tadašnji mesari nastojali da što više iscede čvarke. Sve do trenutka kada se razvio klub ljubitelja čvaraka.
Ljudi kažu, ako se nešto ponovi više od tri puta postaje tradicija. Ove godine, po deveti put, desna obala Kolubare okupila je više od četrdeset ekipa koje su po tradicionalnoj recepturi pripremale duvan čvarke. Bilo je i drugih specijaliteta poput kavurme i švargle, slaninice, kobasica i po neko pečeno prase.
Šta videti u Valjevu?
Ako ste u Valjevo došli vozom, autobusom ili autom, prvo na šta ste naišli je hram Vaskrsenja Gospodnjeg koji se nalazi na ušću reke Gradac u Kolubaru. Drugi po veličini pravoslavni hram na Balkanu i središte Valjevske eparhije Srpske pravoslavne crkve.
Nekima prva asocijacija na Valjevo i deo grada kojim ne smete propustiti da prošetate je svakako Tešnjar.
Tešnjar se proteže desnom obalom reke. Istorijske činjenice navode da je 1804. godine u blizini izvršeno pogubljenje ustaničkih vođa Ilije Birčanina i Alekse Nenadovića. Glavna ulica se nalazi stešnjena između obale reke i padine brega prateći krivine toka Kolubare zbog čega je, kažu, kraj dobio ime.
Omiljeno mesto za izlaske mladih Valjevaca sa nekoliko desetina ugostiteljskih objekata, Tešnjar leti primi veliki broj posetilaca povodom letnjeg festivala pod nazivom Tešnjarske večeri.
U centru grada se nalazi spomenik Živojinu Mišiću, podignut u čast srpskog vojskovođe. Vojvoda Živojin Mišić rođen je u Struganiku kod Valjeva 1855. godine. Učestvovao je u svim ratovima Srbije od 1876. do 1918. godine. a ovo mesto je danas glavno sastajalište mladih Valjevaca, pa ukoliko vas zovu da se nađete kod spomenika da znate gde da dođete.
Nedaleko odatle je spomenik Desanke Maksimović. Podignut je 27. oktobra 1990. godine još za života slavne pesnikinje u čast poeziji sa njenim likom.
Daljom šetnjom nailazi se na Muselimovkonak koji je najstarija sačuvana zgrada u Valjevu. Podignut je u 18. veku za potrebe muselima, turskog upravnika Valjevske eparhije. U prizemnom delu su bile administrativne prostorije, dok se u podrumu nalazio zatvor. U tom zatvoru su početkom 1804.godine, pre seče knezova bili zatočeni Aleksa Nenadović i Ilija Birčanin. Pošto su pogubljeni, njihove glave su istaknute na krovu konaka.
Tih dana je širom Srbije pogubljeno više desetina viđenih ljudi ali su valjevski knezovi Aleksa i Ilija postali simbol Seče knezova, koja je bila neposredan povod za izbijanje Prvog srpskog ustanka i oslobođenja Srbije od vekovne turske prevlasti.
Od 1951. godine Muselimov konak je u funkciji muzeja, kao deo ponude Narodnog muzeja Valjevo. Danas se u podrumu nalazi stalna izložba Seče knezova, a u prizemlju izložba Valjevska nahija i Valjevci u Prvom i Drugom srpskom ustanku.
U blizini konaka je Narodni muzej Valjeva ( ispred koga su postaljene spomen biste Iliji Birčaninu i Aleksi Nenadoviću) kao i most na kome je pogubljenje izvršeno.
Oni koji poznaju Valjevo kažu, ako nisi bio na Gradcu kao da i nisi došao u Valjevo. Petnaest minuta duga šetnja od centra pomoći će vam da sagorite nešto kalorija, odmorite dušu i napravite kratak predah pred povratak svakodnevnim obavezama.
Postoje, naravno i druga mesta na teritoriji Valjeva koja su vredna pomena ali zbog ograničenog trajanja ovog oktobarskog dana, o tome nekom drugom prilikom…
Autorka svih fotografija u tekstu je Marija Radovanović
