Teri je uzeo Smrt za ruku i sledio ga kroz vrata u crnu pustinju pod beskrajnom noći.
Kraj.
Ovim rečima, koje su 12.marta 2015.godine osvanule na zvaničnom profilu Terija Pračeta, svet se oprostio od jednog od velikana među piscima fantastike. Teri Pračet je iza sebe ostavio više od 70 knjiga, od čega najveći deo zauzimaju knjige o Disksvetu, svetu zamišljenom kao ravna ploča, nošena od strane četiri slona, koja se pak nalaze na leđima džinovke kornjače po imenu Veliki A’Tuin. Avanture o Disksvetu prodate su u preko 75 miliona primeraka i prevedene na preko 37 jezika.
Primarna Terijeva interesovanja uključivala su sci-fi, astronomiju i tehnologiju. Baveći se žurnalistikom, imao je prilike da sretne ljude iz raznih branši, uključujući i izdavaštvo. Sa Petrom Banderom van Durenom, direktorom male izdavačke kuće po nazivu Colin Smythe Ltd., otpočeo je saradnju 1971.godine nakon zajedničkog intervjua, u kome mu je spomenuo da ima napisan manuskript pod nazivom „Ljudi tepiha“. To je i postalo njegovo prvo izdanje, sa ilustracijama koje je sam napravio. Usledili su romani „Tamna strana sunca“ i „Strata“.
Pravo probijanje na tržište fantastike doživljava 1983.godine prvim romanom o Disksvetu, „Boja magije“, u kome otpočinje saga o Rinsvindu, samoproklamovanom čarobnjaku koji poseduje samo talenat da sve uprska i koji uvek igrom slučaja učini neko herojsko delo, naročito dok beži od mogućnosti izvršenja istog. Knjiga je dobila na popularnosti time što je filmovana za BBC serijal iz šest delova. Usledili su „Jednakost rituala“ i „Mort“, koji su zajedno sa „Bojom magije“ doneli Pračetu višenedeljno prvo mesto na listi bestselera.
Kada je popularnost i omiljenost među fanovima fantastike počela da raste, preselio se u mirniji deo zemlje sa ženom i ćerkom, gde se, po sopstvenim rečima, posvetio „pisanju, šetnji, kompjuterima i životu“. Deklarišući se kao pacifista, priključio se Udruženju britanskih humanista. Propagirao je pametno korišćenje energije, a budući da se uvek interesovao za astronomiju, sagradio je sebi mini-opservatoriju u bašti. Asteroid 127005 Pračet je dobio ime po njemu.
Primio je titulu sera 2009.godine za svoje zasluge u književnosti. Povodom te prilike izjavio je da će pisac fantastike teško odbiti viteštvo i da mu malo fali da nabavi konja i mač, koga je zaista kasnije uz pomoć prijatelja i napravio. Odlikovao se posebnim stilom u oblačenju koga je nazivao „urbanim kaubojem“, noseći crne šešire i dugačke odore.
Dugi niz godina borio se sa kortikalnom atrofijom mozga, koja nije uticala na njegove kognitivne sposobnosti, već samo na fizičke. U svom stilu, zadržao je pozitivni pristup problemu, pokušao da podigne svest o Alchajmeru i donirao novac u svrhu istraživanja ove bolesti. I dalje je bio u stanju da piše knjige, ali uz pomoć asistenata kojima bi diktirao tekst ili uz pomoć aparata za detektovanje govora. Govorio je kako želi da umre „asistiranim samoubistvom“ (mada mu se taj termin nije dopadao), jer je smatrao da je pravičnije da osoba umre uz stručnu medicinsku pomoć, pre nego da pati i da se muči. Međutim, njegova smrt došla je prirodnim putem.
Pračet je svoj stil pisanja formirao na osnovu čitanja knjiga i unutar i van svog odabranog žanra, pri čemu briga o pravopisu, gramatici i leksici postaje jedna od glavnih preokupacija piščevog života. Svoje uzore nalazio je širom književnog polja – mnoge od njegovih figura predstavljaju parodije na velikane antičke i srednjevekovne umetnosti. Njegovi literarni uzori bili su, između ostalog, Artur Klark, Daglas Adams, Mark Tvejn, Lojd Aleksander, Gilbert Česterton i mnogi drugi. Budući da je bio jedinac, većina njegovih junaka nemaju braću ili sestre. Kako je sam izjavio, „u svetu fikcije, samo jedinci i jedinice su interesantna deca“.
Opisi i dijalozi u njegovim romanima su oštroumni i satirični. Ono što je karakteristično za njegov stil pisanja je upotreba fusnota, koje najčešće sadrže omanje digresije, često i nevezane za pojam na koji bi trebalo da se odnose, i ponekad sadržeći i svoje pod-fusnote. Nije delio knjige na poglavlja, tvrdeći da se „život ne odvija u poglavljima, niti filmovi, niti je Homer pisao u istima“.
Disksvet je baziran na postojećem svetu, pri čemu svaki kontinent i zemlja imaju svoj disksvetski ekvivalent. Tako je Ank-Morpork, najzagađenija, najveća, najbučnija, najhaotičnija metropola, kojom upravlja diktator Lord Vetinari, predstava Londona ili Njujorka, kao što je ank-morporški disksvetski lingua franca (isto onako kao što je to na Zemlji engleski); Lamedos, domovina druida, bardova, kišnih zelenih predela i stanovnika otežućeg akcenta, predstavlja Irsku, mračna, prostrana zemlja naseljena mitskim bićima poput vampira, vukodlaka, patuljaka i trolova, podseća na predele Skandinavije ili srednjevekovne Nemačke; Klač naseljavaju „peškiroglavi“ stanovnici pustinje, što nas podseća na Orijent, dok kontinent XXX, još uvek nepoznanica za istraživače koji spekulišu da li isti uopšte postoji ili je samo mit, odgovara Australiji.
Osim vrlo očigledne aluzije na geografiju Zemlje, Pračetovi romani obiluju pojmovima iz pop kulture. U svakoj radnji oseća se srednjovekovno okruženje, no tačnije bi bilo pretpostaviti da se Disksvet nalazi na prelazu između 19. i 20. veka, pošto mnogobrojne reference ukazuju na razvitak moderne tehnologije, sa kojim stanovnici Disksveta pokušavaju da idu u korak. Tako u romanima možemo ispratiti pojavu istraživačkog novinarstva („Istina“), podmornica („Dušmani“), filma („Pokretne slike“), telegrafa („Peti slon“), rokenrol muzike („Duševna muzika“) i, naročito, kompjutera, pošto su oni bili jedno od glavnih Pračetovih preokupacija u privatnom životu ( „Zanimljiva vremena“). Takođe, sporedni likovi bazirani su na poznatim istorijskim ličnostima – Leonardo od Kvirma, naučnik koji je izgubio svaku mentalnu vezu sa stvarnošću i koga Lord Vetinari drži zatvorenog u svom dvorcu, jer je suviše genijalan da bi nekom drugom dopao šaka, direktna je aluzija na Leonarda da Vinčija. Koen Varvarin, starac od preko 80 godina koji je i dalje vrsni ratnik i pljačkaš, čak i po imenu odmah asocira na Konana Varvarina; Badi, Klif i Glod, čovek, trol i patuljak, koji u „Duševnoj muzici“ osnivaju jedan od najvećih rokenrol bendova svih vremena, sa skoro smrtonosnim posledicama, jasna su referenca na uticaj koji su Bitsli svojevremeno imali. Ipak, Smrt se smatra jednim od najomiljenijih i najsoženijih Pračetovih likova. Lik i delo su preuzeti iz klasične mitologije – kostur u crnoj odori, „Veliki kosač“ – s tim što, kako je to jednom prilikom opisano – „i lovac na pacove vremenom razvija interesovanje za pacove; isto tako i Smrt za ljude“. Budući da se predugo bavi „ljudskom delatnošću“, Smrt poprima antropomorfne osobine i s vremena na vreme savlada ga osećaj empatije, koji ga bava u krizu identiteta, te prepušta posao svojoj unuci, ćerki njegove usvojenice, koja, iako nije tehnički u srodstvu sa njim, poseduje deo njegovih nadljudskih osobina. Govor Smrti štampan je velikim slovima, da bi se dočarao telepatijski govor, usmeren direktno ka ljudskom umu.
Pračetovi romani nadovezuju se jedni na druge, a postoje nekoliko grupa junaka u koje se dele: romani o tri veštice, romani o Rinsvindu i Prtljagu, romani o Tifani Ejčing, takođe veštici, romani o ankmorporškoj Straži (u kojima se jasno vidi uticaj krimi-romana na Pračetovo stvaralaštvo) i romani o Smrti i, kasnije, njegovoj unuci Suzan Sto Helit. Ima i romana čiji se junaci ne pojavljuju ni u jednoj knjizi više – „Piramide“, „Pokretne slike“, „Istina“, „Mali bogovi“, „Jednakost rituala“. Pored klasičnih pustolovina, Pračet je pisao i knjige o prirodi, geografiji, fizici, umetnosti i folkloru Disksveta.
Ono što je Pračet dao svetu fantastike i satire neprocenjivo je za svakog izistinskog ljubitelja istih; vrcavi, ironični humor ostaće zauvek zaštitni znak njegovog stvaralaštva, a još uvek neprevedena, sveža dela iz poslednjih, najtežih godina njegovog života ostaju nama u amanet, da se sećamo jednog od najoriginalnijih pisaca današnjice.
