Ko je kriv što nemaš posao

Država ili ti – ko je kriv što nemaš posao?

„Završi fakultet i pali“‘ najčešći je stav današnje omladine. Savete o odlasku „preko grane“ slušamo od starijih generacija gotovo svakodnevno, od naših roditelja, preko bližih i daljih rođaka, pa do običnih prolaznika u prodavnici i gradskom prevozu. Svi oni poznaju nekog ko je okušao svoju sreću negde drugde, kome osim čežnje  za domovinom, sve drugo odgovara.

Glavni problem, kažu, jeste pronaći posao, i isti sačuvati i kada se vlast promeni.  Bez neke „jake veze“ i „vezice“ gotovo da je nemoguće dobiti posao za koji se školujemo godinama. U sve to sam i sama verovala jedno vreme, jer je bilo lakše okriviti „sistem“ nego svoju lenjost. Najzad, priznala sam sebi, a sad bih i vaše predrasude da osporim, istina je da svaki trud mora da se isplati. Čekajući da nam poslodavac sa ponudom iz snova zakuca na vrata dok mi „pljujemo“  državu, mamine i tatine sinove i starlete, samo lažemo sebe. Mi smo ti koji sebi treba da pomognemo, a ne da se samosažaljevamo i tražimo krivce u drugima.

Jedan od primera da se trud isplati, jeste priča mog kolege sa fakulteta koji već nekoliko godina radi posao za koji se školuje i u kome zaista uživa.

Na javni konkurs volontera u jednom sportskom listu prijavio se iz čiste želje da ostvari svoj dečački san – da dobije priliku da upozna sportiste i da utakmice više ne posmatra samo kao običan gledalac. I tu je počela njegova priča.

Da li vas ovo što radite danas vodi tamo gde želite da budete sutra?

„Od prvog dana jasno mi je stavljeno do znanja da para neće biti, ali sam imao motivaciju da sve naučim o novinarstvu, jer sam već tada, s nepunih 20 godina rešio da to bude moj životni put. Imao sam veliku sreću da radim s divnim ljudima. To su doajeni novinarstva, u svakom smislu.

U početku moj posao je doslovno bio kuvanje kafe dok nisam naučio osnovne stvari u novinarstvu. Kasnije sam dobijao odgovornije zadatke i ubrzo video da ti ljudi zaista veruju u mene što me je dodatno motivisalo. Sektor mi je bio odbojka.

Nekoliko meseci kasnije dobijao sam sve više i više posla, dešavale su se i nesuglasice sa nadređenima i kolegama, ali sam i sa tim izlazio na kraj. I dalje bez novca, radeći puno radno vreme, nekada i prekovremeno, imao sam istu želju i isti cilj.

Moja istrajnost je bila nagrađena. Prešao sam u sektor tenisa i bio prvi honorarni urednik rubrike. Posebno zanimljivo mi je bilo to što su moji pomoćnici bili stariji od mene i po 10 godina. Zaista divno vreme provedeno sa divnom ekipom i dobro „ispečen“ zanat.

Posle 2 godine volontiranja i honorarnog rada, stekao sam ime i ugled među mlađim novinarima. Ubrzo je usledio poziv trenutno najčitanijeg dnevnog lista u Srbiji i ponuda koja se ne odbija – radni staž, redovna i „dobra“ plata i ugovor na neodređeno vreme. Najzad, ostvario sam svoj san , a verujem, i san svakog studenta u Srbiji.“

I  mi možemo da se pohvalimo ovakvom pričom, naravno ako imamo cilj i ako  se potrudimo da ga ostvarimo.

Mnogi od nas samo čekaju prvi januar kako bi nešto promenili u svojim životima, aktivirali se na polju usavršavanja i ostvarivanja novih poslovnih ciljeva. I tog plana se drže najčešće samo par dana, a neki ga odmah i zaborave. Onda se čeka sledeći prvi, i tako redom…

Ne tražimo krivca u drugima, već pokušajmo sami da se izborimo sa svakom situacijom. I kada posumnjate da li ste na pravom putu, samo postavite sebi pitanje – da li vas ovo što radite danas vodi tamo gde želite da budete sutra!

SNEŽANA ERIĆ