“Misleći da pravim veliki korak napred, shvatam da sam samo mali, bojažljivi korak dugog marša.”
Kineskinja je francuski politički film iz 1967. godine Žan-Lik Godara o mladim revolucionarima u Parizu.
Iako sada već “stariji” ovaj film je odlična podloga za razmišljanje o problemima savremenog društva, pa je 13. januara održana tribina na kojoj je projekcija Godardovog filma bila pozadina razgovora sa Alanom Badjuom, francuskim filozofom u Domu Kulture Studentski Grad. U ovom tekstu osvrnućemo se na kontekst i pozadinu “Kineskinje”.
U Parizu šezdesetih godina, u malom stanu pet mladih ljudi – tri mladića i dve devojke udružuju se u radikalnu maoističku grupu “Aden Saudi ćelija” nazvanoj po romanu Pola Nizana. Film je struktuisan kao niz ličnih i ideoloških dijaloga koji dramatizuju interakciju mladih pripadnika ćelije. Veronika i Gijom Majster, koji nosi prezime po junaku čuvenog Geteovog obrazovnog romana “Godine učenja Vilhema Majstera”, razmatraju pitanje terorističkog nasilja i neophodnosti atentata zarad postizanja revolucionarnih ciljeva. Veronika koja je zagovornik terorizma kao sredstva revolucije odgovara liku Petra Petroviča Verhovenskog, Dostojevskovog romana “Zli dusi”. Veronika i Gijom su zajedno, a ona je posvećeniji i dominantniji parner u vezi. Tu su još i Ivon, devojka koja se bavi prostitucijom da bi obezbedila novac i Anri, kao i Kirilov, ruski nihilista koji nosi ime Dostojevskovog junaka iz “Zlih duha” i poput svog književnog imenjaka takođe vrši samoubistvo na kraju.
U nekom trenutku Veronika napušta mali stan u Parizu, njena osećanja prema Gijomu su oslabila, i odlazi sa idejom da ubije ministra kulture Sovjetskog Saveza tokom zvanične diplomatske posete Francuskoj. U vozu, na putu ka planiranom atentatu, Veronika ulazi u diskusiju sa političkim filozofom Frensisom Džensonom, koji tvrdi da upotreba nasilja nije dobar potez u revolucionarnim težnjama, međutim to ne odvraća Veroniku. Pojava Fransis Džensona u filmu odgovara karakteru Stefana Trofimoviča Verhovenskog iz “Zlih duha”, oca Petra Verhovenskog. Slično kao Stefan Trofimovič, Dženson je intelektualac i filozof koji predstavlja neku vrstu očinske figure mladoj devojci, a njegovo ranije zagovaranje terorizma čini ga odgovornim zbog uticaja na mladu pripadnicu ćelije i za mnoga razaranja koja će uslediti.
Voz stiže na željenu destinaciju i Veronika uspeva da stigne u hotel u kome je Sovjetski ministar kulture. Medjutim, ona upada u pogrešnu sobu i ubija pogrešnog čoveka jer je permutovala brojeve soba.
Tematika Kineskinje tiče se političkih interesa Nove levice šezdesetih godina, nasledjem Lenjinove oktobarske revolucije iz 1917., eksalacije vojnih aktivnosti Sjedinjenih država u nestabilnom regionu Južne Azije, a najviše kulturne revolucije u Kini.
Važnu ulogu imaju pojedini predmeti i organizacije – poput maoističke Male crvene knjige, Francuske komunističke partije i drugih levičarskih frakcija koje igraju ulogu u razvoju “Aden Saudi ćelije”. Ovi objekti i organizacije postaju ironično fetišizovani kao vid zabave i trenda u modernom potrošačkom društvu, paradoksalno, upravo onom koje mladi radikalni pripadnici “Aden Saudi ćelije” žele da transformišu kroz svoj revolucionarni pokret.
Kineskinja ima strukturu filma u filmu, jer se glavna priča odvija unutar priče o grupi ljudi koja snima dokumentarac o “Aden Saudi ćeliji”.Petoro pripadnika ćelije najviše diskutuje o metafizičkim apstrakcijama, egzistencijalizmu i stereotipima maoističke retorike, a vrhunac su nerealni razgovori Veronike i Gijoma bez održive i konkretne teme. Film na mnogim mestima ima strukturu posprdnog dokumentarca ili intervjua gde likovi govore o svojim životima. Oni često gledaju pravo u kameru, a film u nekom momentu prikazuje i one iza kamere koji prave dokumentarac.
Godar prikazuje političku nezrelost “Aden Saudi ćelije” prikazujući njihove nezrele akcije, poput gađanja fotografija “neprijatelja države” strelama igračkama ili predstave koju su sami napravili o okupiranom Vijetnamu u to vreme.
Nakon što se ćelija raspada, dominantna Veronika kaže da želi da se vrati u školu i analizira svoje učešće u ćeliji: “Mislila sam da sam napravila veliki korak napred, ali shvatila sam da sam samo prvi, sramežljivi korak dugog marša.”
Godar u “Kineskinji” kritikuje ograničen domet i taktiku studentskih radikala, a u svetlu šezdesetih
I sedamdesetih godina prošlog veka ova kritika je potpuno legitimna I važeća. Mladi ljudi su često osnivali pokrete za radikalne promene u zemljama Evrope i Severne Amerike, zamenjujući organizovanu političku taktiku metafizičkim spekulacijama, individualizmom, nestrpljenjem i avanturizmom. A sve to ogleda se u izmišljenim ličnostima “Kineskinje”.
Godarova “Kineskinja” nije samo satira, već i dokumentarni arhetipski prikaz “nove levice” i priča koja upozorava druge da izbegnu slične greške kada teže revolucionarnoj emancipaciji društva.
