Izabrati glumu za svoj poziv nije nimalo laka niti jednostavna odluka. To je profesija koja nikada ne može biti samo posao. Osvoji svaki živi trenutak i oživi sve one druge. U kojoj meri se ta posvećenost vrati i isplati najbolje znaju profesionalni, školovani glumci. Ovo nije priča o njima. Ovo je priča o tome kako raste pozorište.
Kako raste pozorište u Aranđelovcu?
Ne govorim o ljudima koji se profesionalno bave glumom. Ne govorim ni o ljudima koji se amaterski bave glumom. Govorim o ljudima koji tek rastu i sa kojima raste pozorište. Ovo je priča o tome kako je iz entuzijazma i ljubavi prema glumi rođeno jedno pozorište.
Razgovarali smo sa Slađanom Stanojlovićem koji je u januaru ove godine otvorio školu glume u Aranđelovcu i na čiju inicijativu je ovaj grad dobio svoj prvi teatar.
– U januaru 2014. sam rešio da konačno nešto promenim, i da se izdvojim iz već izlizanog i zarđalog standarda i principa života. Obratio sam se za pomoć mom prijatelju Nemanji Filipoviću, profesoru Visoke tehnološke škole. Na otvaranju škole glume bilo je četrdeset i pet polaznika. Napravio sam dve grupe, mlađi od četrnaest godina, i stariji od četrnaest godina. Veliku podršku sam dobio od Centra za kulturu i obrazovanje opštine Aranđelovac, koji su nam ustupili prostor za probe u Domu omladine.
Kroz dva meseca rada škole glume već je bilo blizu sedamdeset polaznika. U toj starijoj grupi, koja je zadivljujuće napredovala je bilo oko trideset polaznika. Rizikovao sam i već 14. marta izveo prvu pozorišnu predstavu „Razapeta zemlja“ u dvorani „Park“ u Aranđelovcu. Predstavu sam napravio po motivima pesama Dobrice Erića i ta noć je bila dokaz da sam na dobrom putu. Publika je odlično prihvatila i podržala tu premijeru, i nakon toga je već počelo da se priča o osnivanju amaterskog pozorišta u Aranđelovcu.
Nakon premijere pozorišne predstave „Buba u uhu“, Žorža Fejdoa, koju smo izvodili u saradnji sa glumcem Jugoslovenskog dramskog pozorišta Slobodanom Tešićem, 19. aprila je osnovano amatersko pozorište u Aranđelovcu.
Amatersko pozorište „TeatAr“
Slađan ističe da im je podrška Slobodana Tešića mnogo značila. Predstava je imala svoju reprizu već 26. maja, a posebno je značajna upravo zbog toga što je Aranđelovac posle ove izvedbe dobio svoje prvo amatersko pozorište.
– Amatersko pozorište „TeatAr“ osnovali smo Saša Simonović, direktor Centra za kulturu, Nemanja Filipović i ja. Amatersko pozorište i škola glume i dalje uspešno funkcionišu i trudim se da se ne zadržavam samo na tome, radim naporno, sa dosta vere u to što se stvara i bez čega bih bio prazan i nepotpun.
Naziv pozorišta sam vrlo brzo smislio, spajajući reči „teatar“ i ime svog grada. „Prva postava“ tj. članovi pozorišta su glumci koji su od samog početka bili uz mene i slepo verovali svakoj mojoj ideji, a oni su:
Desimir Jevtić (53 godine), Ivan Đorđević (30), Milica Mitrović(30), Jovana Sujković (26), Ivana Poposka (18), Anastasija Prodanović (15), Marija Karadinović (15), Anđela Manojlović (15), Branislav Momčilović (18), kostimograf Sonja Vujić. Tu su još i Srđan Stevanović, Ognjen Ostojić, Marija Aleksić, Petar Dragaš, Lazar Mladenović, Jelisaveta Milenković, Branislav Momčilović, Vasil Poposki i još nekolicina polaznika škole glume.
U školu glume je može da se upiše svako ko ima želju da glumi. Nikada nisam pravio audicije niti bilo šta slično, ljubav prema glumi je bio jedini uslov da se pristupi školi.
Predstave koje smo do sada izvodili su:
„Razapeta zemlja“ (tekst Dobrica Erić, režija Slađan Stanojlović) i „Buba u uhu“ (tekst Žorž Fejdo, režija Slađan Stanojlović). Obe predstave sui male svoju reprizu, zbog velikog interesovanja publike.
Izvodili smo predstavu za decu „U potrazi za princom“ (tekst i režija Slađan Stanojlović) i mini predstave za decu sa posebnim potrebama.
Do kraja godine je u planu izvođenje još četiri predstave: „Sasvim obična priča“ (tekst i režija Slađan Stanojlović), „Henri VIII“ (tekst i režija Slađan Stanojlović), „Ana Karenjina“ (režija Slađan Stanojlović) i „Apsolutna Komedija“ (tekst i režija Slađan Stanojlović).
Planiramo i snimanje kulturno-obrazovnih emisija, učešće na festivalima, proširenje i afirmisanje pozorišta, itd.
Šta o pozorištu osećaju, misle i kažu glumci Amaterskog pozorišta „TeatAr”?
Jovana Sujković – Kao mala maštala sam da glumim u nekom filmu, da budem na pozornici ispred gomile ljudi koji će aplaudirati meni i mojim kolegama, verujem da je mnogo nas maštalo o tome. Nažalost, nisam imala priliku da ispunim tu svoju želju. Život me je odveo u drugom pravcu i mislila sam da nikada neću dobiti priliku da ostvarim svoj san. Pre skoro pola godine, upoznala sam Slađana, koji je počeo da mi priča o školi glume u Aranđelovcu. Iskreno bila sam sumnjičava, priznajem, ali nakon njegovog poziva da dođem u školu glume vratilo mi se ono maštanje iz detinjstva. Prihvatila sam poziv i otišla da vidim o čemu se radi. Od tog trenutka mi se čitav život promenio.
Anđela Manojlović – Uključila su se svetla. Hvatamo se za ruke. Poklon. Tek sada počinjem da primećujem publiku. Svi stoje na nogama i aplaudiraju. Sada, kada je sve gotovo, izlazim iz svog kostima, skidam šminku sa lica i polako počinjem da ličim na onu staru sebe. Još jednom izlazim na scenu, sedišta su ostala prazna, nema više ljudi. U vazduhu se i dalje oseća smeh i buka od aplauza u ušima. Ako sutra dođete ovde, već nećete zateći ništa, ovde će biti samo daske. Kada jednom osetiš to osećanje sreće, više se nikada nećeš odreći.
Slađan Stanojlović (režiser i osnivač škole glume i amaterskog pozorišta „TeatAr“ u Aranđelovcu) – Došli ste! A ne znam ni zbog čega ste došli! Da se smejete? Da plačete? Da aplaudirate? Čemu? Kome? Ovo je za vas samo predstava! Ostavili ste vaše živote i došli ste da gledate nas! Naše živote! Naše sudbine!
To što me sada čujete i vidite, ne znači da postojim. Možda ni vi ne postojite! Bili ste na poslu, ili u školi, ili kod kuće sa porodicom, ili ste pijančili do sada u ko zna kakvim rupama ovog grada, to nije dokaz vašeg postojanja! Ne znate vi ni gde ste došli! Ali ste na pravom mestu, niko od vas nije slučajno ovde! Pogledajte malo oko sebe, šta vidite? Mrak!
Sigurno je mnogo drugačije tamo… napolju. Tamo su automobili, i automobilske nesreće, tamo su ulična svetla koja sijaju po celu noć a opet je grad pun lopova i ubica, tamo su i televizori na kojima vas godinama truju, a vi verujete. Tamo su i pare! Pare zbog kojih ne spavate, zbog kojih se menjate, zbog kojih se ubijate i lažete! Pare oko kojih se vrti čitav svet, svet koga vi niste ni svesni! Tamo su psi na ulicama, tamo su bolest i nemaština, tamo su i glamurom obojeni ljudi, i osmeh i tuga, i žrtve i heroji, maskirani sjajem vašeg dana! Tamo vam deca odrastaju!
Ovde je mrak, i naših nekoliko duša koje lutaju ovom dvoranom iz dana u dan, i čekaju da vas dovedu ovde, u mrak, da vidite od čega smo mi! Da osetite ove daske kao što ih mi osećamo. Da nas i u ovom mraku dobro vidite i čujete. Ovde, mi ćemo vam pokazati drugo lice ovog grada, lice koje ste zaboravili, zbog vaše svakodnevnosti, Lice umetnosti!
Ovako počinje jedna divna, inspirativna i motivaciona pozorišna priča. Pokazali smo vam lice i naličje prvog amaterskog pozorišta u Aranđelovcu. Požurite, zauzmite svoja mesta i dobro se zagledajte u Lice umetnosti.
