Izabrati glumu za svoj poziv nije nimalo laka niti jednostavna odluka. To je profesija koja nikada ne može biti samo posao. Osvoji svaki živi trenutak i oživi sve one druge. U kojoj meri se ta posvećenost vrati i isplati najbolje znaju profesionalni, školovani glumci. Ovo nije priča o njima. Ovo je priča o tome kako raste pozorište.
Kako raste pozorište u Kraljevu?
Ne govorim o ljudima koji se profesionalno bave glumom. Ne govorim ni o ljudima koji se amaterski bave glumom. Govorim o ljudima koji tek rastu i sa kojima raste pozorište. Ovo pozorište raste u Kraljevu, u Ekonomsko – trgovinskoj školi. Ko su srednjoškolci koji su oživeli Sremčevu “Zonu Zamfirovu” na kraljevačkoj pozornici otkriva nam Nataša Raspopović, profesorka srpskog jezika u ovoj školi i koordinator ovog kreativnog tima.
– Mogli bismo pričati o ovom našem projektu satima! Posebno zato što je rad sa decom izuzetno inspirativan, pogotovu ako se radi o nekim vannanstavnim aktivnostima, poput sekcija. U svom poslu se susrećem sa velikim brojem mladih i kreativnih osoba, koji me preplavljuju idejama, harizmom, pameću, spretnošću, kao i mnogim drugim vrlinama koje krase našu omladinu. Međutim, isprva nisam očekivala da će biti ovako briljantni, naročito zbog toga što je mala razlika u godinama između njih i mene (7 godina), pa sam htela od početka da uspostavim odnos međusobnog poštovanja i razumevanja. Za ostalo, kako bude. U pitanju su đaci treće godine oglednih odeljenja, koji se inače takmiče na raznoraznim poljima (stručni predmeti, sport, muzika, fotografija, jezici itd.). Razvoj ove naše glumačke ekipe tekao je sasvim spontano.
Između novinarske, recitatorske, literarne i dramske sekcije, učenici su jednoglasno odabrali dramsku sekciju i na izvestan način motivisali i mene da uđem sa njima u te vode. Iznenadio me je broj prijavljenih učenika na ovu sekciju, pa sam morala pažljivo da postupam sa odabirom tekstova za vežbe. U početku sam ih upoznavala sa akcenatskim i intonacijskim vežbama, kako bi izgradili osećaj za izgovorenu reč i kako govorenje uopšte ne bi olako shvatili. Odatle je sve počelo. Nakon ovih vežbanja predstavljena im je priča o karakteristikama govora na teritoriji Srbije, o dijalektima, kao i o književnim ostvarenjima pisanim određenim dijalektom. Bilo je potrebno mnogo truda i volje da se jezik kao fenomen kulture tako brzo usvoji i sagleda iz nekoliko različitih uglova. Govorili su stihove Crnjanskog, glumili Romea i Juliju, tumačili likove iz „Ujka Vanje“ itd. Tada sam odlučila da im predložim da sami odaberu uloge koje bi tumačili, i to iz bilo kojeg dela, filma, serije i slično. Bili su vrlo kreativni kada sam im dala slobodu, pa su došli i predstavili scene iz „Crnog Gruje“, „Bele lađe“, „Lajanja na zvezde“.
Prva predstava
Vremenom su se aktivnosti na dramskoj sekciji zahuktavale, probe su postale sve češće, druženje i rad intenzivniji. Međutim, predlog direktora škole da pripreme predstavu za Dan škole, 1. marta, zatekao je i dramsku družinu i profesorku.
– Bili smo složna družina, vredna, motivisana i brojna, ali do datuma kada je trebalo obeležiti Dan škole imali smo samo nepuna četiri meseca da spremimo predstavu. Tada su stigli predlozi uglavnom za pripremu predstave „Lajanje na zvezde“, ali nisu bili svi zainteresovani, govoreći kako je to „već viđeno“ i „kako im ne predstavlja izazov“. Razmišljala sam o tome da ih odabirom predstave motivišem, a da ih, s druge strane, ne opteretim previše, jer su, ipak, početnici. Predložila sam im „Zonu Zamfirovu“, ali negodovanja su tek tada počela, osobito zbog govora, koji im nije bio blizak. Zamolila sam ih da probamo da odigramo nekoliko scena, pa da odlučimo ide li ili ne. Pritom sam naglasila da nam je olakšavajuća okolnost to što imamo i istoimeni film Zdravka Šotre, pa će govor donekle biti savladan. I, gle čuda, počeše oni da glume, da usvajaju govor i za nekoliko dana svi su bili toliko zainteresovani za taj projekat da smo dramsku sekciju održavali više puta nedeljno.
Ubrzo se pročulo da „Zona Zamfirova“ okuplja učenike, da se organizuju audicije i da su pripreme uveliko počele. Nekakav neobičan umetnički talas zapljusnuo je čitavu školu i svi su bili zainteresovani za projekat, kako učenici, tako i profesori, ali i ostali radnici u školi. Ubrzo su se na audicije prijavljivali učenici kojima ja čak i ne predajem, pa smo u družinu uključili sve koji su bili zainteresovani. Namerno sam htela sve da ih uključim, jer su toliko bili motivisani da su čak hteli po svaku cenu da budu u predstavi, makar glumili i drvo na sceni! Iznenadili su me kako njihov entuzijazam, tako i njihova saradnja. Svi su učestvovali na svakoj probi, svako se doslovce otimao da glumi. Imali smo i svoja tehnička lica (nekoliko učenika dobrovoljaca), koji su se veoma dobro snašli u ovoj mnogobrojnoj ekipi. Zaista smo spremali predstavu veoma intenzivno, pomalo sa strahom, a ponajviše sa entuzijazmom, koji nas je i pokretao. Kolege profesori izlazili su mi u susret u najvećoj mogućoj meri, dopuštajući učenicima da odsustvuju sa njihovih časova u vreme proba. Zamolila sam koleginice za pomoć u vezi sa scenografijom i kostimima. Koleginica koja predaje likovnu kulturu Marija Pavlović, kao i koleginica koja predaje engleski jezik Ivana Doknić, puno su nam pomogle u postavci scene, koreografiji i odabiru kostima. Kostime smo iznajmili od lokalnog KUD-a „Abrašević“, koji su nam rado izašli u susret. Predstava je održana u okviru Dana škole, 28. februara 2014. godine i privukla ogromnu pažnju ne samo radnika i učenika naše škole već i čitavog grada. Što se tiče saradnje sa Kraljevačkim pozorištem, ja bih zaista pohvalila ljude koji su nam tamo odmah izašli u susret. Naime, omogućili su nam i probe pre predstave, ali angažovali su i svoje ljude kako bi nam pomagali u toku predstave. Saradnja se nije zaustavila na tome. Kolege srbisti i ja često skupimo veliki broj učenika i vodimo ih na predstave, tako da su samo u ovoj sezoni pogledali oko 8 predstava („Da li je to bila ševa“, „Rogonja“, „Kamen za pod glavu“, „Uobraženi bolesnik“, „Ti i ja“ i druge). Učenici su toliko bili oduševljeni repertoarom koji je Kraljevačko pozorište ove sezone ponudilo da su sami počeli da pitaju kada ću opet da ih vodim. Jedan učenik je prokomentarisao kako ne može da veruje da govorena reč i gluma mogu da budu toliko efektni. A da ne pominjem činjenicu da većina njih nikad nije kročila u pozorište!
Mogu li ja da budem drvo?
Interesovanje za glumu i predstavu nisu pokazali samo učenici i radnici škole. Roditelji, rodbina i prijatelji mladih glumaca bili su u nestrpljivom iščekivanju reprize predstave sve do 28. maja kada je u lokalnom kulturnom centru organizovano umetničko veče i dramska družina izvela nekoliko scena iz predstave. Iz mnogobrojne ekipe izdvajamo imena glavnih glumaca:
Zamfir – Nebojša Ilić, Zona – Marija Savković, Tašana – Katarina Aksentijević, Doka – Sara Jovanović, čuvene tetke – Jelena Miladinović, Vanja Jevtović, Jelena Marković, Taska – Sara Rozgić, Mane – Lazar Kovačević, Manulać – Andrija Arsović, Manulaćeva majka – Anka Vuksanović, Manulaćev otac, pop i Pajica – Žarko Gračanac, Perica i pevač – Đorđe Tomić.
– U okviru dramske sekcije osnovana je i muzička grupa, koja je naučila sve pesme iz filma da svira, tako da su predstavu upotpunili i muzikom. Imali smo i učenicu koja je pevala (u ulozi Bilje Krstić) Jovana Dolić, koja je zaista bila izvanredna.
Na pitanje koji će im biti sledeći projekat naša sagovornica odgovara:
– Budući planovi zavise nam od zajedničkog entuzijazma i energije! Trenutno smo okupirani reprizom.
Predstava “Zona Zamfirova” preselila je mlade Kraljevčane u pozorište, a želja da se bude na sceni (pa, makar i kao drvo) pokazuje da će pozorište zbog njih moći samo da napreduje i raste.
Nadamo se da će njihova energija biti sve veća i da će svaki sledeći projekat biti uspešniji od prethodnog.
