Izabrati glumu za svoj poziv nije nimalo laka niti jednostavna odluka. To je profesija koja nikada ne može biti samo posao. Osvoji svaki živi trenutak i oživi sve one druge. U kojoj meri se ta posvećenost vrati i isplati najbolje znaju profesionalni, školovani glumci. Ovo nije priča o njima. Ovo je priča o tome kako raste pozorište.
Kako raste pozorište u Kragujevcu?
Ne govorim o ljudima koji se profesionalno bave glumom. Ne govorim ni o ljudima koji se amaterski bave glumom. Govorim o ljudima koji tek rastu i sa kojima raste pozorište. Ovo pozorište raste u Kragujevcu, u Prvoj kragujevačkoj gimnaziji. Ko su gimnazijalci koji su osvojili prvo mesto na ovogodišnjim Pozorišnim susretima učenika gimnazijaSrbije otkriva nam Jovana Jovanović, koordinatorka dramske grupe.
“Ova dramska sekcija ima članove koji su učenici Prve kragujevačke gimnazije, a njima pomažu bivši dramci, oni koji su upisali neki fakultet i koji za to imaju vremena. Dramska sekcija se oslanja na stvaranje tima i to jeste njena glavna (javna) tajna postojanja. Da bi se ovakva grupa ljudi najrazličitijih karaktera objedinila u zajednicu gde svako svakog podržava, dramska sekcija početkom školske godine upisuje nove članove putem audicija, pa sa njima mesecima prolazi kroz razne radionice, daleko pre nego što se dođe u dodir sa tekstom. Na taj način se svi zbliže i upoznaju, a i njihove mogućnosti na sceni postaju definisane.
Tek posle tih radionica biramo tekst, bez nekih specijalnih kriterijuma. Idealno je stanje kada imamo više predloga, pa izaberemo jedan. Uvek se trudimo da ne kopiramo sebe od prošle godine, ali dramska energija ide u svom pravcu koji uvek ostaje i nikad se ne može izbeći. Svaki segment predstave radimo u timu. Na taj način se svako kreativno i kritički razvija i veze sa predstavom i likovima su dublje.”
Na 18. Pozorišnim susretima učenika gimnazija Srbije izveli ste predstavu “Virus”, prema tekstu Dušana Kovačevića. Koliko dugo je trajala priprema i kako je na kraju izabran baš taj tekst za izvođenje?
“Predstavu „Virus“ spremali smo manje od dva meseca, a izbor teksta je bio inspirisan prethodnim predstavama. Naime, već duže vreme dramska sekcija Prve kragujevačke gimnazije radi apsurd na sceni, u njemu se pronalazimo, omogućava nam ono za šta se mi zalažemo na sceni, a to je igra. Realizam, s druge strane, podrazumeva određeni manjak slobode, pa je to za nas bio izazov koji smo oberučke prihvatili.”
Prvo mesto na republičkom nivou je veliko priznanje. Nakon takmičenja ste dobili brojne pozive za gostovanja po Srbiji. Kako u svojoj grupi doživljavate ovaj uspeh?
“Svakako da nagrade i gostovanja motivišu. Ovo će da zvuči kao kliše, ali najbolji deo svega toga je upoznavanje novih ljudi. Oni žele da dele svoja iskustva sa drugim ljudima, kako i scenska tako i životna, što se u nekim trenucima poklapa. Nagrada motiviše najčešće tako što prouzrokuje strah od toga da se bude gori sledeći put, ali se takvi strahovi uz rad i pravu podršku preskoče. “
Šta vas pokreće?
“Ono što najviše motiviše i odakle se izvlači najveći entuzijazam jeste ono što mi zovemo „filter“. Svaka proba je filter od stvarnosti, jer su tu pobegne od svakog problema, i to tako što se kroz kružni razgovor na svakoj probi iskažu individualni problemi (događaji i ljudi), a onda se otrči u neko drugo ja.”
Ovaj mladi i kreativni tim ima podršku i Kragujevačkog pozorišta.
“Ipak, naša grupa je oformljena van pozorišta, i u okviru je Prve kragujevačke gimnazije, koja jeste naš glavni stožer.”, ističe Jovana.
Kad otrčiš u drugo “ja”.
Kako raste pozorište u gimnaziji i kako gimnazijalci rastu u pozorištu, otkrivaju nam glumci: Pavle Tasić, Nikola Garović, Dragoljub Dimitrijević, Jana Desnica, Sofija Marinković, Nikolina Bojović, Milena Jović, Mihailo Ćuković i Jovan Aničić.
„Gluma je moj način da pobegnem od stvarnosti. Da nema nje ne bih mogla da zamislim svoj život. Kad sam na sceni i kada igram zaboravim na sve i prepustim se njoj. Ona me vodi kroz život i pokazuje mi kuda da idem. Zbog toga, da nema nje i da nema ljudi koji sa mnom dele taj osećaj, ne bi bilo ni mene.”
„Kada smo se kao mali igrali lutkama pretvarajući se da smo neko drugi i da živimo druge živote, idealizovane, nismo ni slutili da se igra zauvek može nastaniti u nama, a da će kućica za igru postati veća. Gluma je igra, a igra se sastoji u tome što svoju ljubav i želju rasipnički razbacujemo i poklanjamo, a ona se ne tanji niti umanjuje.“
„Gluma je zasigurno neki “drugi svet” u koji možemo da pobegnemo kad god to želimo i kad god nam nešto smeta ili nas muči u ovom previše dosadnom i uobičajenom svetu koji je iz dana u dan sve siromašniji u svakom pogledu. Zbog toga je taj “drugi svet” daleko bolji i bogatiji, i zbog toga ga ja i volim.”
„Gluma me čini srećnim. Osećaj kada staneš na daske koje život znače je osećaj koji ne možeš dobiti ni na kakav drugi način. Počinje predstava, i ti znaš da ćeš nakon igranja dobiti veliki aplauz od strane publike, kao znak poštovanja, i naravno veliki honorar kao mali znak pažnje. Glumom se ne treba baviti zbog para, ne zbog malih para.. “
„Negde sam čula da ‘umetnost traži žrtve’. Zapravo, znam i gde, i kada i od koga, ali lepše deluje kada onako zapišem. Moja priroda mi nalaže da se ne složim i kažem da “žrtve” traže umetnost, željno, svesno i samovoljno, spremne na rizike i posledice koje čine da deluje kao da je tok radnje išao upravo onako kako je negde neko rekao, a ja čula.”
„Gluma nam daje mogućnost da budemo šta god poželimo, gde god poželimo, kad god to poželimo.
Gluma je beg od strašne i pomalo dosadne svakodnevice. Gluma je način da izrazimo sebe kroz neku drugu osobu.”
Gluma – beg u drugi svet.
Gluma kao beg od svakodnevice ili kao beg u drugi svet ne osporava činjenicu da u ovom svetu dramska sekcija Prve kragujevačke gimnazije postoji već osamnaest godina.
Ovo “punoletstvo” svakako potvrđuje kvalitet rada i upozorava nas da će talenat i neverovatna energija mladih Kragujevčana još dugo osvajati dlanove i srca publike.
Autorka: Srbijanka Stanković
Izvor fotografija: Jovana Jovanović
