Izabrati glumu za svoj poziv nije nimalo laka niti jednostavna odluka. To je profesija koja nikada ne može biti samo posao. Osvoji svaki živi trenutak i oživi sve one druge. U kojoj meri se ta posvećenost vrati i isplati najbolje znaju profesionalni, školovani glumci. Ovo nije priča o njima. Ovo je priča o tome kako raste pozorište.
Kako raste pozorište?
Beograđani mogu da ušetaju u više od dvadeset teatara u gradu i uživaju u izvanrednim predstavama. Skoro svaki veći grad u Srbiji ima svoje pozorište. Čak i onda kad to pozorište nema svoju zgradu. Ovo je priča o o tome kako raste pozorište i šta predstavlja jedan teatar. Ne govorim o ljudima koji se profesionalno bave glumom. Ne govorim ni o ljudima koji se amaterski bave glumom. Govorim o ljudima koji tek rastu i sa kojima raste pozorište.
U poslednje vreme sve češće pročitam ili čujem kako je neka grupa srednjoškolaca mesecima spremala predstavu za svoje sugrađane. Ne za ocenu, ne za čas srpskog, već da izvede pred više stotina ljudi. Pitanje se nametnulo samo od sebe: “Ko to glumi u Srbiji i zašto?”
Zar ne slušamo stalno o srednjoškolcima koje ništa ne interesuje? Zar ne čitamo stalno o nasilju u školama? Ko su ovi ljudi? Otkud im ideja, otkud istrajnost? Otkud upornost u nastojanju da svoju ideju realizuju do krajnjeg proizvoda, i to – umetničkog dela?
Dramski studio Gimnazije Prokuplje – DSGP
Ove godine u maju Dramski studio Gimnazije Prokuplje (DSGP) slavi jedanaesti rođendan. Osnivač dramske grupe je Zoran Cvetković, koji se na proslavi desetogodišnjice povukao iz studija. Prema rečima koordinatorke DSGP – a Milice Radović, status Dramskog studija je otad komplikovan i nedefinisan.
“Mi nismo sekcija ni Amaterskog pozorišta, ni Gimnazije. U DSGP-u su gimnazijalci od prve do četvrte godine, mada ponekad primimo i srednjoškolce sa strane kad pokažu veliko interesovanje, kao što je to slučaj sa našom glumicom Anom Nikolić, koja je iz Žitorađa. Članovi se odabiraju audicijom, koja je sa mojim dolaskom postala samo formalni deo, jer su želja i rad ključni sastojci uspeha, pa talenat ne merimo, već volju. Ideja je da se Dramskom studiju doda i sekcija podmlatka, za učenike osnovne škole, i seniorska sekcija, jer je veliki broj naših sugrađana izrazio želju da se bavi glumom, a Amatersko pozorište im nije izašlo u susret.”
Milica je sa DSGP radila dečju predstavu “Svinjareva tajna”, a u martu je premijerno izveden Molijerov “Don Žuan”. Nije uobičajeno da grupa mladih ljudi izabere klasično delo za izvođenje. Na pitanje kako je izbor bio baš Molijer i koliko dugo se predstava pripremala, Milica odgovara:
“Predstava je spremana oko šest meseci sa svim raspustima, polugođima, popravljanjem ocena i praznicima koji su nas zadesili. Dramski studio Gimnazije Prokuplje postoji već deset godina, uskoro će nam jedanaesti rođendan, i prošlo je dosta vremena od kada se nije radio klasičan komad. Inače, moje lično mišljenje je da srpskom pozorištu fali klasike, jer smo, pritisnuti lošom finansijskom situacijom, primorani da i u klasična pozorišta uvodimo avangardu, mada ista nisu sposobna da ovaj vid predstava adekvatno iznesu.”
Uprkos obavezama u školi, nesumnjivo je da su elan i entuzijazam ovih mladih ljudi dali neverovatne rezultate. Zajedničkim snagama, idejama i radom delovali su i na polju scenografije, kostimografije i koreografije. Milica je, kao koordinator, zadužena za kostime, scenografiju i koreografiju, ali je značajan doprinos glumaca, pa je tako Jana Joksimović pomogla osmislivši i sašivši svoj kostim, ali je i sa Anđelom Đukić doprinela nastanku koreografija.
Šta vas pokreće?
“Motivaciju mi daje činjenica da je toliko mladog potencijala oko nas, a da ga ljudi bacaju i troše ne imajući sluha za to. Moja želja je da Amatersko pozorište u Prokuplju prestane da liči na klub zatvorenog tipa, i da divni ljudi i izvanredni glumci koji u njemu rade uzmu kao mentori po jednog mladog čoveka i uvedu ga u tu svetu instituciju Pozorišta, za čije daske sa pravom kažu da život znače. Pošto se to ne dešava, moja je dužnost, ili bar ja to tako vidim, da na neki način konzerviram volju i želju mladih u Prokuplju, pruživši im šansu da se bave nečim dok za Pozorište ne dođu bolji dani.
Snagu da istrajem mi daje misao da je Zoran Cvetković imao sluha za mene i moju generaciju, da nam je pružio šansu da na trenutke živimo svoje snove i da je moja dužnost, kao amatera, da taj dug vratim omogućivši ostalima da osete lepote Teatra.”
“Glumi se u životu, a u umetnosti se traži istina.”
Za mlade glumce DGSP-a s pravom se može reći da u umetnosti traže istinu. Njihov trud, talenat i njihova mladost zavređuju svaki aplauz. Zašto svoje slobodno vreme jedan srednjoškolac provodi na probama i šta ga motiviše?
Pero Jovović, glumac: “Gluma me ispunjava i dok glumim osećam se slobodno da uradim bilo šta.”
Jovana Bulatović, glumica: “Gluma je nešto smo me ispunjava, jer bar na trenutak mogu da budem neko drugi, tj. mogu da se transformišem u drugu osobu i tako mogu da zaboravim na probleme i stvari koje me muče… Motivišu me aplauzi i pažnja koju dobijam kada sam na sceni.”
Kristina Nikolić, glumica: Poseban je osećaj izaći na pozornicu, to znaju samo oni koji su nekada glumili, postaneš neka druga osoba, zaboraviš sve probleme i brige. Svakodnevni život i trema koja je postojala do tog trenutka, kad izađes na scenu, nestaje. Ljudi sa kojima sam radila predstavu su divni, mnogo smo vežbali i jedni drugima bili motivacija.”
Jana Joksimović, glumica: “Volim da glumim zato što u svaku ulogu koju igram moram da ubacim malo sebe i onda je to kao da ja živim još jedan, drugačiji život, koji u stvari pripada mom liku. Volim da glumim i zato što kad izađem na scenu i osetim svetla reflektora na sebi izgleda mi kao da sam ja centar sveta i da je publika tu samo da bi mene videla i čula. Motivacija mi je to da ću jednog dana moći da se bavim glumom profesionalno i da ceo život radim ono što volim”.
Marija Đokić, glumica: “Gluma za mene predstavlja nešto posebno, nešto što me čini ispunjenom i srećnom. Glumeći, zaboravljam na svoje probleme i na surovo realan svet oko sebe. Većim delom sam zavolela glumu gledajući starijeg brata na pozornici, što me je motivisalo da krenem njegovim putem. Svaka nova uloga predstavlja novi izazov za mene koji sa zadovoljstvom prihvatam svaki put.”
Stefan Milovanović, muzika i ton: Zato što me ispunjava muzika, zato što je muzika nešto u čemu se pronalazim, i zato što moj muzički ukus odgovara kriterijumima predstava koje se rade. Drugo, rad dramskog studija mi se dopada, ekipa mi se dopada. Postoji razumevanje i neki „porodični“ odnos, bez kojeg dostignuti uspeh ne bi imao smisla.
Slobodni da urade bilo šta.
U susret jedanaestom rođendanu DSGP-a i u susret “Noći muzeja”, ovaj tim mladih umetnika kreće se radno i nasmejano. Pripremaju jednočinku Branislava Nušića “Kirija” koju će izvesti građanima Prokuplja 17. maja u Galeriji “Boža Ilić”.
Osim aplauzom, nadajmo se da će ih vreme nagraditi još većom energijom i elanom, i da će uvek biti slobodni da urade bilo šta.
Autorka: Srbijanka Stanković
