Ponovo sam u Tvom gradu. Razlog? Književno veče, promocija zbornika, švaleracija u najavi, tako nešto. Ma, ne znam odakle mi uopšte novac za voz. Potapšala si me po ramenu dok sam puštao korenje pred izlogom knjižare. Da, svet je mali. A i gde bi se inače slučajno sreli nakon šest i kusur godina? Ima neke logike, da da. Oboje se spontano kezimo od uveta do uveta. Dobar znak.Nisam se dao zbuniti. I počeo sam:
– Daj mi…da te malo golicam? Samo malo, samo malo? Da „štrpkam pogaču“ i nakon toga se više neću ponašati neprimereno u javnosti? Časna pesnička. Okej, znam da mi nećeš dozvoliti ali ne mogu da ne pitam. Vidi, imaš izbor: hoćeš prutić ili da ti pokažem novi roman? „Pedeset nijansi da krcne“. Hmm? Nećeš šibu? Tako sam i mislio…
Topiš se i grliš me, isprva nežno i malko bojažljivo. „Prase“, kažem. „Prenećeš mi vaške.“
„A ti ćeš meni buve i grinje iz brade! Ne mari…ako krcne.“
Stežem te jače, dok ne krcne, ljubim u čelo i puštam. Nismo se drastično promenili, bar fizički. Govoriš o putovanjima, doktorskim studijama i budućim planovima. Ja o (ne)pročitanim knjigama i povremenim poslovima. O roditeljima, drugovima i dugovima. Neke detalje ublažujem ili prećutkujem. Moji problemi, moja stvar. Ne želim da te opterećujem. Imaš i ti svoje brige, dosta je vremena prošlo…
Čekaju nas. Tebe na razgovoru za posao, a zatim na fakultetu. Mene na književnoj večeri sa pivom i cigaretama. Preskočiću cigarete. Pivo – možda umereno. Bar dok ne smršam.
Poklanjam ti olovku. „Preživela je pregršt autograma i škrabotina. Znaš, možda ti donese sreću.“ I ti meni poklanjaš nešto. Notes. „Za beleške u momentima…tvojim momentima.“
Rukujemo se i rastajemo. Civilizovano. Da, to su te „starke“, plavozelene oči, volšeban ten i punđa boje kestena.
Čekam da zađeš iza ugla i šaljem ti MMS. Da, broj nisam zaboravio. Gledaš u ekran i smeješ se Snupiju. Shvataš simboliku. Moja poslednja smicalica…
Autor: Marko Antić
Izvor: Blacksheep.rs
