Sećam se, još od onda kada sam bila mala, stalno se govorilo o nekom vremenu. I imalo je nekakve veze sa čekanjem. Bar sam ja to tako povezivala. Znam po tome što kada sam tražila da mi dodaju igračku, uvek su mi govorili Sačekaj minut, dva! Ili, pak, kada sam krenula u školu, pa sam htela da idem na neku žurku, dobijala sam iste odgovore: Još si mala, ima vremena za izlaske!I onda sam posmatrala odrasle. Neprestano su kalkulisali tim famoznim vremenom. Merili, dodavali i oduzimali, pa malo presipali, i tako svakog dana. Nekad im je bilo dovoljno, a nekad premalo. A vreme je stalno išlo. I dalje ide. I neće da stane. I nikako ne možeš da ga stigneš, pretekneš, a kamoli zaustaviš. Stvarno je neuhvatljivo.
Onda ti ne preostaje ništa drugo nego da ideš u korak s njim. Ili bar da pokušaš. Nekome ni to ne pođe za rukom.
Moja baka je stalno pričala da njena prijateljica teta Živka nikad nije htela da nosi neke šešire, te da je njen stil bio van svakog vremena. Meni to nije bilo jasno, jer bi onda značilo da postoji više vremena. I da to izgleda ima neke veze sa stilom. Čudne su bile te bakine priče. Mnogo su zbunjujuće. Nikad ništa nisam razumela, a niko nije hteo ni da mi lepo pojasni. Uvek sam dobijala iste odgovore: Shvatićeš kad porasteš!
E onda sam malo porasla. I opet ništa nisam razumela, jer su mi rekli da je došlo neko drugo vreme. Kako kažu: neko čudno vreme. Vreme u kojem se nema vremena ni za šta. Vreme u kojem ljudi stalno govore da sad nije pravo vreme. Vreme u kojem se čeka neko bolje vreme.
A mene su iznova mučila pitanja kako se zna kada dodje do njihove smene i zašto ovo sadašnje vreme nije dobro, pa se nestrpljivo iščekuje drugo? Šta mu to nedostaje, pa ga ljudi samo kude? Da li su možda toliko nezadovoljni samim sobom da na kraju krivicu svaljuju na siroto vreme? A ponovo, vidiš ih kako se u tom iščekivanju malo po malo prilagođavaju vremenu u kojem se trenutno nalaze. Zar to nije licemerno: želeti jedno, a raditi nešto sasvim drugo? No dobro, to je već neka druga priča.
I tako sam ja rasla, i rasla. Evo, i još uvek rastem, a moje godine u vrtlogu peščanog sata jure. Kao da se trkaju sa vremenom. Ponekad pokušavam da ih usporim, ali mi ne uspeva. Znate onaj osećaj kada ste kao mali uvek maštali o tome da posedujete moć da zaustavite vreme. Barem sam ja u to verovala. I naravno odrasli, koji su na to gledali kao na još jednu smešnu detinju igru. Stvarno su dosadni. I zato nikada nisam želela da odrastem. Da postanem i ja dosadna. Da ustajem rano jer moram da idem na posao, da nosim velike crne tašne pune nekih belih papira, da me stalno boli glava, da sam uvek umorna, da gledam na sat i računam kad, kako i koliko.
Zato ni ne volim satove, niti njihove otkucaje. Kao da konkretizuju to nevidljivo vreme. Oduvek su mi bili sablasni i pomalo diktatorski. Stalno te opominju da negde kasniš, da imaš još dva, tri, deset minuta, sati da nešto završiš, da pođeš, dođeš, stigneš. I na taj način nas stavljaju u začarani krug proticanja. E, vidite, to bi se moglo nazvati ograničenošću.
Danas živim u vremenu žurbe, gde uvek nedostaje neki sekund. I sve se svodi na rečenice: Sada treba… Sada mora… Vreme je da se… I svi samo filozofiraju. Citiraju razne mudrace i pričaju o relativitetu, prolaznosti vremena, služeći se tim nekim “velikim” rečima. A opet se nadaju nekom trećem vremenu. Niko ne živi ovaj neuhvatljivi trenutak sadašnjosti.
Iako sam sada odrasla i možda sam i postala u onom detinjem smislu dosadna, ja svog malog princa u sebi nikad nisam izgubila. Baš zbog toga ću uvek verovati da tamo negde iza brda, iza mora, iza jezera i gora postoji ta čudesna moć da se vreme ipak zaustavi.
Autorka: Anela Uzeirović
Izvor: Blacksheep.rs
