Srela sam ga u tramvaju. Samouvereno je šetao od prednjeg ka zadnjem delu i nazad, i proglašavao krivom obuću koju nosimo za krivljenje naših stopala. On je svoje cipele, koje su izgledale kao ukršteni opanak i svemirska obuća, sam pravio.
To ga je učinilo jednim od onih kojima verujem. Ili bar kojima sam spremna da verujem.
Od tada pa do danas susrela sam se sa raznim proglasima svega onoga što čoveka bespovratno vodi u mrak, pa mi se priča o lošoj obući, kako vreme više prolazi, čini jednom od smislenijih. Kod pozitivne psihologije, koju generalno volim, smeta mi kritika kritičara, obavezno označenih kao,,nezadovoljni svojim životom“.
Kad god neko suvislo oplete po nečemu, on je, dakleM, nezadovoljan svojim životom!?
Kako bi bilo da kritika nestane? I zar, kad govorimo o onima koji kritikuju i sami nismo upravo oni protiv kojih govorimo? Odrednica ,,biti zadovoljan životom“ mi je jednako problematična, jer bi se mogla tumačiti kao ,,biti zadovoljan svojim trenutnim okolnostima i izjednačiti se sa njima“.
Verujem da svi poznajemo ljude koji su mnoooogo veći od ,,okolnosti“ u kojima se nalaze, kao što poznajemo i one od kojih su ,,okolnosti“ mnogo veće. Možda bi ispravnije bilo da se to ,,zadovoljan sam životom“ promeni u ,,zadovoljan sam načinom na koji se sa njim borim, zadovoljan sam svojim saborcima“.
Lujza Hej daje afirmaciju: Moje okolnosti nisam Ja.
I zaista, ne, nisam!
I kakve sad to veze ima sa cipelama? Ima!
Ali, ne sa tim da li hodamo u kineskoj ili italijanskoj obući, nego sa time koliko su visoke naše cipele, sa time da li, na tim visinama, zaboravimo da je to samo štikla, koja se lako da polomiti i da ćemo, na kraju dana, kada izujemo svoja umorna stopala biti mnooogo manji…
Biram da lako i lepršavo koračam u svojim ravnim cipelama.
Jer tako gledam na svet očima deteta i ne zaboravljam koliko sam mala.
Dijana Redžić
Izvor: Blacksheep.rs
